Oči boje ruleta

Ovaj moderni roman u svojim nitima ima duboko utkane društvene elemente. U delovima koji bi se mogli posmatrati kao svojevrsni putopis drevnih zemalja srednjoameričkog i južnoameričkog dela sveta, on nosi pečat dalekih predela koje su ljude sa Starog kontinenta oduvek privlačili svojom mističnošću, magijom i uzvišenom moći. Međutim, narator Nikola ove tajanstvene strane običaja i kulture sklanja u poseban plan, gurajući u prvi atmosferu kosmopolitskih hostela, dah siromašnih četvrti i žena sumnjivog morala, koje ga u svaku od njih dopraćaju i ispraćaju, podsećajući ga da je ljubav samo još jedan stepenik na koji on nikako da se popne.

Kroz pojedinačne sudbine imenovanih ili bezimenih žena, koje pamti po očima, grudima, nagriženim noktima, revolucionarnim parolama, on u pozadini daje širu sliku društva osiromašenih zemalja koje imaju sve uslove da budu raj, a nisu ništa drugo do završetak puta iza čijih beskrajnih pučina boje neba izgleda da nema više ničega. U malodušnosti naroda koji u ovim okrajcima planete životare i uprkos svemu bore se za jedan po jedan srećan dan, ne može da se ne primeti da ih Nikola ne izjednačava sa sopstvenim zavičajem, sa svojom „Srbijicom”, u kojoj se takođe živi od danas do sutra, iz koje se odlazi za boljim životom, beži od javašluka i nemara, ali sa kojom ga kao pupčanom vrpcom spaja miris jeseni i pečenja rakije, ritam muzike koji ostaje duboko u damarima, ukus koji se pamti od detinjstva i navike ljudi, koje ma koliko bile loše, nose prostodušnost i čestitost.

Nostalgija koja se kroz ceo roman pronosi nimalo ne umanjuje ljubav prema drugim narodima, naprotiv, potreba za lutanjem koja ga stalno obuhvata liči na svojevrsno bekstvo od uspomena, mnogo više nego potraga za nekim mestom na kojem bi mogao da pusti korene i pronađe smisao života…