Noć na galaktičkoj železnici

Roman Noć na galaktičkoj železnici govori o fantastičnom putovanju dva druga, Đovanija i Kampanele, na takozvanoj „galaktičkoj železnici“. Električne veverice, naddimenzionalne vozne karte, svemirski fosili – ovaj roman može se smatrati i pretečom japanske naučne fantastike. Međutim, on je pun simbola tako postavljenih da teraju čitaoca na interpretaciju. Kako razumeti očiglednu hrišćansku simboliku kad se uporedi s Kenđijevom predanošću budizmu? Šta predstavljaju putnici i druge ličnosti koje Đovani i Kampanela susreću na putovanju? Šta predstavlja sama galaktička železnica? Jedino što se pouzdano može uočiti jeste sličnost sveta u ovom romanu i Kenđijevim pesmama. Kvaternarni prostor kome pripada železnica isti je onaj u kome svoje logičke „propozicije“ predstavlja lirsko ja u pesmi „Mentalna skica“. „Perspektivni univerzitetski profesori“ koji iz najviših slojeva atmosfere kopaju zaleđeni azot neodoljivo podsećaju na onog zauzetog profesora kog junaci sreću na Pliocenskoj obali. Pa ni Kenđijeva najpoznatija pesma „Ni po kiši, ni na vetru…“, koja se jasno razlikuje od onih iz „nadrealističkog“ kruga, ne može se iz ovog poređenja izostaviti. Njena ljubav i humani­zam kao da govore kroz Đovanija kad poželi da izgori poput sazvežđa Škorpije samo da bi „usrećio svakoga“…