Neko Drugi

Најлепше странице романа носе дубоко промишљене филозофске теме. У разговорима са Марином, својом спаситељком и звездом која сија над јесеновањем његовог живота, скривају се неке од свепрожимајућих тема људске психе и бивства – ко смо, шта смо, зашто смо то што јесмо, где је почетак а где крај наших живота и можемо ли заиста бити неко други. У исповестима пријатеља и жена које су прохујале кроз Максимилијанов живот, писац нас неосетно проводи кроз критику садашњице и њене непремостиве потребе за људскошћу, човечношћу и хуманошћу. Свака скица тако носи по један сегмент извитопереног и пороцима унакаженог друштва у коме живимо – насиље, убиства, похлепу, мржњу, превртљивост, издају, али и специфичан мушки угао из кога се осликавају поступци жена – искоришћавање наоко заводника.
Када затворимо последњу страницу романа, запитаћемо се може ли се заиста живети као неко други. Можемо ли сакрити душу као што можемо сакрити лик, мисли или прошлост? Чини се да не, јер се она као белег разоткрива у сваком трену наше слабости и изливу нашег срца. Зато треба живети са собом у миру, носити све своје баласте и корачати сигурним кораком који се ничега не боји, понајмање себе.

„Живим свој живот. Ако није искварен лошим навикама, људски организам непогрешиво својим жељама, апетитом, жеђу, нагонима, све преко нашег ума показује шта му је потребно и за здравље корисно. Ослушкујем и пратим своје тело и свој дух, поштујем своје нагоне, спонтане жеље и спремно им хрлим у сусрет, без страха и снебивања, па грешке не може да буде.“