Nauke i moći

„Dokazano je da…, s naučnog stanovišta, objektivno, činjenice pokazuju da…, zaista…
Koliko se često ovakvi izrazi čuju u govoru onih koji nas, na bilo kom nivou, vode? Svaki put kada se obraćaju ljudima, oni ih pozivaju da se potčine, da prihvate razliku između onog što bi voleli ili želeli, i onog što je moguće. Otkud, međutim, dolazi presuda o tome šta je moguće? Budući da naša društva žele da budu demokratska, budući da više (zvanično) ne priznaju autoritet viši od volje stanovništva, jedini argument autoriteta kada je reč o tome šta je moguće a šta nije, na ovaj ili onaj način uvek dolazi od nauke.
Ali da se razumemo, nauka ne mora da se suprotstavlja demokratiji. Ona se zadovoljava time da govori ‘ono što jeste, hteli mi to ili ne’. Na volji je naroda hoće li o onome ‘što treba da bude’ odlučivati na osnovu onoga ‘što jeste’. Potrebno je da narod sluša stručnjake, da prihvati da bude realističan, to jest odrastao i razuman, te da odlučuje prema savesti. Političari pak imaju zadatak da objasne, da dovedu do razumevanja, prihvatanja onog što se ne može promeniti, pre nego što predlože opcije u pogledu onog o čemu treba doneti odluku.
Nauka ima snažna leđa, može puno da otrpi. Takođe, velik je broj njenih vrednih predstavnika, stručnjaka koji nam govore: „Da, da, možete sanjati da izmičete strogim zakonima ekonomskog tržišta, to je pomalo kao da sanjate da se sami od sebe uzdižete u nebo, bez motora, suprotno zakonima gravitacije.“ Ne glasamo za ili protiv zakonâ gravitacije, zar ne? Isto tako, ne glasamo za ili protiv ekonomskih „zakona“. Moramo da im se potčinimo, da predvidimo njihove učinke, i upravljamo njihovim posledicama. Da li je to „ljudskije“ upravljanje? Za njega ćete glasati. Za upravljanje koje „daje poverenje ekonomskoj dinamici zarad poboljšanja opšteg dobra“? Pre ćete glasati za to.“
– I. Stenters

Izabel Stengers, poznata belgijska filozofkinja nauke, zanima se za sliku koju nauka daje o sebi: za sliku neutralnog i „objektivnog“ znanja, odgovornog za raspršivanje predrasuda otkrivanjem istine. Analizirajući kako nauka i moć odgovaraju na određena pitanja – Šta je droga? Šta je mikrob? Kako se lečimo – ona pokazuje da ova slika više odgovara zlatnoj legendi nego stvarnosti nauke „onako kako se ona praktikuje i izvodi“. Takođe, daleko od toga da budu suprotstavljene, nauka i demokratija su tesno povezane, jer se racionalnost oduvek konstruisala tako što je osporavala odnos autoriteta i dominantnih načina legitimiranja. Za Izabel Stengers, trenutna nemoć građana pred promenama koje nameće ogromna moć tehnonauke nije neizbežna: drugačija vizija nauke može doprineti izmirenju racionalnosti i demokratije.
Kako je odnos nauke i moći, odnos nauke, politike i demokratije, dodatno usložnjen nakon pandemije, i ovo kratko delo, prvi put izdato 1997, kao i druga dela Izabel Stengers sa sličnom tematikom, iznova je aktuelizovano.