Muzikofilija

Kada se neka knjiga u prvom izdanju štampa u 100.000 primeraka i kad je amazon.com proglasi za «hit meseca» – da li biste ikad rekli da ta knjiga ima bilo kakve veze s naukom?

Jedna garancija za tako nešto jeste da je autor Oliver Saks, jedini lekar današnjice koji u najvažnijim stručnim časopisima objavljuje kratke priče i s izuzetnim literarnim darom svoje knjige ispunjava povestima osoba s najneobičnijim neurološkim simptomima: čoveka koji ne razlikuje predmete koje svakodnevno koristi, hirurga koji ima jake tikove sve vreme osim kad operiše, slikara koji u nesreći gubi mogućnost opažanja boja; zajednice osoba koje ne čuju govor ali su razvile sopstveni jezik, ili stanovnika malog pacifičkog ostrva koji uopšte ne raspoznaju boje; ponekad sebe samog, ne samo u formi memoara, već i nakon ozbiljne povrede nogu …

Ni Saks, međutim, ne bi mogao da očekuje takvo interesovanje čitalaštva da njegova tema ovog puta nije povezanost muzike i mozga. Njegove priče pokazuju kako (ponekad i zašto) mozak čini da neko ima apsolutni sluh, a neko ne može da čuje melodiju već opaža samo izolovane tonove. Još upečatljivije, Saks detaljno opisuje kako muzika može makar na trenutak da probudi sećanja u osobama obolelim od Alchajmerove bolesti ili da unese red u život s Parkisonovom bolešću. Objašnjenje izuzetne moći muzike Saks prevodi na novi plan: izgleda da nema nijednog fenomena koji zahteva veću integraciju moždanih struktura i angažuje više moždanih procesa.

U Muzikofiliji, životnih priča je više nego u ranijim Saksovim knjigama, pa može izgledati da je pristup površniji. Jedini razlog za to je čista zaljubljenost: Saks je od detinjstva obožavao Baha i očigledno je priče o muzici i mozgu skupljao celog života.