Muzeji i granica moći

Ljiljana Gavrilović (rođena 1953. godine u Beogradu) diplomirala je i doktorirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Zaposlena je u Etnografskom institutu SANU. Objavila je veći broj radova o porodičnim odnosima i običajnom pravu u tradicionalnoj kulturi, o popularnoj kulturi i o muzejima i novoj muzeologiji. Pre ove, objavila je knjige: Balkanski kostimi Nikole Arsenovića (2004), Jugoslovenski etnograf Nikola Arsenović (2006), Kultura u izlogu: ka novoj muzeologiji (2007), O politikama,identitetima i druge muzejske priče (2009). Istraživanja za ovu knjigu obavljena su u okviru naučnih projekata br. 147021: Antropološka ispitivanja komunikacije u savremenoj Srbiji i br. 177026: Kulturno nasleđe i identitet, koje finansira Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije.

Predgovor

Zašto su muzeji aktuelni?

Muzeji su tema koja u novije vreme postaje atraktivna i za naučnike u Srbiji. Izlazi sve više knjiga o različitim aspektima muzejskog rada, osnovan je Centar za muzeologiju i heritologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (još uvek pri Odeljenju za istoriju umetnosti), prijavljuju se masteri i doktorati iz oblasti muzeologije, ili zaštite kulturnog nasleđa u najširem smislu. Tako je tema koja je, iako potpuno trendy u svetskim razmerama, a u Srbiji doskora bila u potpunosti zanemarena, konačno našla svoj put do šire naučne i stručne zajednice, što bi trebalo da rezultira pronalaženjem boljih puteva od muzeja do njihove (potencijalne) publike, između onoga za šta se ljudi interesuju i onoga čime se muzeji bave. Primera novih pristupa muzejima sve je više (ukupan rad Muzeja istorije Jugoslavije, pojedine izložbe Istorijskog muzeja Srbije, na primer, ili izložba Plastične devedesete u Etnografskom muzeju u Beogradu), ali je to samo kap u moru svakodnevne konvencionalne muzejske ponude.

Ključna pitanja kojima se bavim u ovoj knjizi su teorijski odnosi između muzeja, društva i politika identiteta, koji bitno utiču na to kako se shvata kulturno nasleđe i kako se gleda na funkciju muzeja. Ovde takođe pišem i o odnosu između muzeologije i antropologije, kao moje „matične“ discipline, ali i između muzeja i popularne kulture i savremenog sveta uopšte. Sintagma u naslovu knjige granice moći odnosi se na različite vrste granica: ideološke, fizičke, simboličke, samorazumljive, na sve one granice koje svakodnevno sputavaju naše živote, teraju nas na zaobilaženje, preskakanje ili čekanje.

Iako su mi, prilikom rada na ovim tekstovima, mnoge stvari postale znatno jasnije (svako od nas piše prvenstveno da bi samom sebi odgovorio na pitanja koja postavlja), i dalje je ostalo mnogo tema o kojima treba razmišljati i koje ostaju otvorene za neke druge tekstove i neke druge knjige.
 

* * * Ideja da se ova knjiga objavi u Biblioteci XX vek zadavala mi je silne muke. To je, naime, serija knjiga iz koje sam naučila sve ono što sam o antropologiji znala pre pojave Interneta (iako sam i htela i smela da pitam, da parafraziram naslov jednog od meni omiljenih filmova iz sedamdesetih godina 20. veka).[1] U vreme kada sam studirala, a ni decenijama kasnije, kod nas skoro da nije bilo strane antropološke literature, osim one koja je izlazila u Biblioteci XX vek. Dakle, trebalo je da se moja knjiga nađe rame uz rame sa prevodima knjiga Boasa, Sapira, Levi-Strosa, Liča, Gerca i drugih autora od kojih sam učila, ne toliko samu struku u smislu koncepata, teorije, metodologije i ostalih stvari neophodnih za bilo kakav antropološki rad (iako, naravno, i to), nego pre svega načine na koje se sve ono što se želi može reći. Sve su to autori u pravom smislu reči, čiji se tekstovi čitaju sa istim uzbuđenjem i istim uživanjem kao najbolja (ili, bolje rečeno: omiljena) književna dela. Iako mi ne pada na pamet da mislim da sam uspela da dosegnem kvalitet pisanja bilo kog od pomenutih autora, sve vreme me je ohrabrivala Ličova izjava da je „jedini ego za koji znam iz prve ruke (…) moj sopstveni“ (Lič 2008: 40), svesna da, pišući o muzejima, zapravo pišem o samoj sebi i svetu kakvim ga sama vidim. Izvesno je da druge kolege mogu videti iste probleme potpuno drugačije (ili ih ne videti uopšte), ali se nadam da moj pogled na stvarnost filtriranu kroz prizmu muzeja i njihovog rada može biti zanimljiv, kako za one koji se muzeološkim poslom bave u svojoj profesionalnoj svakodnevici, u kojoj sam i sama provela gotovo dvadeset godina, tako i za one koji u muzeje ulaze samo da vide neku izložbu, ili čak ne ulaze uopšte.
  * * * I samo još nešto na kraju. Svaki od tekstova u knjizi ima veliki broj fusnota. Obično se smatra da su fusnote opterećenje, koje je potrebno samo u tzv. naučnim tekstovima (onim koje naučnici pišu samo i isključivo za naučnike), dok su za sve ostale tipove tekstova čist višak. No, iako se nadam da će ove tekstove čitati kako kolege iz muzeja, tako i drugi čitaoci zainteresovani ne samo za muzeje, nego za kulturu uopšte, ja volim svoje fusnote. One mi omogućavaju da meandriram kroz različite aspekte teme, ili da potpuno skrenem s glavnog toka i povežem različite aspekte kulture koji se mogu ukrštati na nekim tačkama razmišljanja, a da pri tom ostanem čvrsto u priči i da je (bar se nadam) dosledno dovedem do kraja. Svaki pokušaj da fusnote preselim u tekst, ili da ih izbacim, rezultirao bi ili gubitkom konzistentnosti ili ozbiljnim osiromašenjem teksta. Dakle: ko želi, može da čita fusnote, a ko ne želi ne mora, ili čak može da čita samo njih – tako se mogu dobiti različite priče, ili različiti nivoi iste priče. Potpuno u postmodernom maniru, koji mi je apsolutno drag.