Moji susreti s Vladimirom Kazakovom

Prvi put sam ga video, mislim, 1956. godine. Poznanstvo se dogodilo potpuno slučajno. Mene zamalo da udare nečija kola. Vladimir Kazakov, koji se zatekao odmah pored, na vreme me povuče za kaput. Pogledao sam i video mladog čoveka od jedno osamnaest godina. Upoznali smo se i počeli da se viđamo. Kod njega mi se posebno dopadala sposobnost da sluša. I sâm sam više voleo da slušam nego da govorim. Eto, on i ja smo sedeli i slušali jedan drugog. Onda je on iznenada nekuda nestao. Jedni su govorili da je na Kubanu. Drugi da je na Donu. Nakon nekoliko godina neočekivano se pojavio i nije bio sam, već sa ženom, Estonkom. Ona je predavala, mislim, muziku. Zbog toga nismo mogli da se viđamo često, a s vremenom smo skroz izgubili jedan drugog iz vida. Gde li je sada? Priča se da je Vladimir Kazakov ponovo na Donu. Ali sve je to tako neodređeno! Sećam se, jednom mi je rekao: „Eto, videćeš, umreću pre tebe“. Ko će ga znati!. . .