Moji

Nešto ti se čini sitnim i nebitnim, pa opet, vraćaš se tim otpacima što tako milo svetlucaju. Moju svojinu čini mnoštvo ljudi, živih i mrtvih, mnogo dramatičnih scena i bezveznih scenica. Čini je nečija rečenica, ne nužno potresna, poneka situacija, možda i beznačajna… Gde to, beše, bilo? U onom kafeu kod Čistih jezera, koji već odavno ne postoji (i osvetli sećanje na pijanduru za susednim stolom), u metrou između stanica Sportivnaja i Univerzitet (preko puta sebe vidim putnika – na koga li liči? Na mog dedu, koga nisam ni upoznao?). Sve je precizno, kao u filmu. Sećanje može u prah da pretvori jučerašnji dan, ali će iznenada skinuti prašinu s davno prevaljenih puteva ‒ i oni te više ne napuštaju. Pamtiš sve: zvuke, mirise, boju, opšti plan i topografiju događaja! Kakvo mučno i kakvo radosno ludilo!

Iskreno i gorko, dokumentaristički i lično, kao u prethodnoj knjizi Album bez fotiografija Sergej Šargunov opisuje krug svoga sećanja, ljudi i događaja koji su se zadržali u pamćenju, kao detalji i epizode bez kojih život ne bi postojao u istinskoj punoći. Onaj pisac koji uspeva da nađe velike reči za male ljude i male reči za velike ljude je našao meru života i svoje književnosti. Ne postoje granice, sve je priča i sve je život jer su svi „moji“.