Moj deda Mijajlo

U smutna vremena ova usudih se da iz srca izlijem ono što u njemu žubori i teče – sećanje na časne i velike pretke. Da otvorim prozore duše, da pustim zagaslo sunce što su nam stari u amanet ostavili ponovo da izgreje. Da pometem prašinu sa starih fotografija, koje ima svaka srbska kuća. Ovo skromno pisanije nastalo je, neko bi rekao, kao bežanje od stvarnosti. Ja kažem da je ovo bežanje u stvarnost. Srbija je zaista takva: zemlja narodne mudrosti, lepote govora, najdubljih osećanja i iskrenih i dobrih ljudi.

Hvala srbskom seljaku što u nedrima i žuljevitim rukama čuva onu iskonsku mudrost koju mu niko ne može oduzeti, iako mnogi pokušavaju. Hvala srbskom seljaku što je lučonoša Božanskog svetla, iako ponekad izgleda da se ta iskra ugasila. Ona zasija nenadano, jače od sunca u narodnoj duši, u njegovom tvoru i govoru.

Na tom kamenu temeljim svoj životni put, svoje misli, osećanja i dela. Sa tog se izvora napajam uvek kad se u ljude razočaram znajući da nas Blagi Bog nije stvorio takvima: sebičnim, plašljivim, sebeljubivim, lakomim, survenjivim, gramzivim … takvim smo sami postali. A uvek se možemo vratiti i biti onakvi kakvi Boga radujemo-pravi sinovi našeg Nebeskog oca, dostojni naših predaka i njihove svete žrtve.

7523. godina od postanska sveta