Mlekadžija

Namera da ne znam ništa bila je zapravo suština mog čitanja-u-hodu. Ovu rečenicu izgovara glavna junakinja romana Mlekadžija, srednja sestra iz mnogočlane katoličke porodice, koja odrasta i sazreva u hermetički zatvorenoj zajednici oštro polarizovanog društva Severne Irske sedamdesetih godina prošlog veka. U gradu bez imena, jer imena su iz ovog romana prognana kao nepoželjne izdajice ličnog i kolektivnog identiteta, ova osamnaestogodišnjakinja suočava se sa onim što se u njenoj sredini zove „političkim problemima“, a što je u novijoj istoriji podjednako eufemistički nazvano „nevoljama“, dok je zapravo reč o krvavim sukobima vezanim za borbu za otcepljenje Severne Irske od Velike Britanije. U sredini u kojoj nema nesvrstanih i neutralnih, u kojoj nema nijansi između crnog i belog, a nasilje je poželjno i prihvaćeno kada dolazi od „naših“ i sprovodi se protiv „njihovih“, onih koji pripadaju zajednici od „preko puta“ ili „preko bare“, srednja sestra brani se od stvarnosti zadubljena u knjigu dok hoda gradskim ulicama. Izuzetna knjiga u kojoj se prepliću užas i humor i brutalnost i nežnost i nerazumevanje i opraštanje, u kojoj bajkovita atmosfera kao nameran iskorak iz konkretnog hronotopa samo pojačava efekat životnosti, uveravajući čitaoca da se sve odigralo baš tako, da se sve ovo događalo i da se događa uvek i svuda.