Minhensko skriveno umetničko blago, Hitlerov trgovac i njegovo tajno nasleđe

U vreme nacizma, pre i tokom Drugog svetskog rata, Hildebrand Gurlit sakupio je ogromno umetničko blago, pre svega radove koji su dobili pečat „izopačene umetnosti“ ali i dela klasika. U amanet je – kao najveću tajnu – celu svoju ogromnu kolekciju poverio sinu Kornelijusu na čuvanje. I sin je, odista, brižljivo, duže od pola veka, imao jedinu životnu opsesiju: kako da skriva od javnosti više od hiljadu nagomilanih slika, crteža i grafika najeminentnijih umetnika – Libermana i Manea, Direra i Tuluz-Lotreka, Pikasa i Derena, Šagala i Monea, Sezana i Renoara, Munka i Diksa, Kirhnera i Klea, Kokoške i Engra… i mnogih drugih.

Gotovo slučajno otkriće skrivenog umetničkog blaga pre nekoliko godina u Minhenu izazvalo je lavinu pitanja na koja nastoje da pruže adekvatne odgovore armija državnih ustanova i privatnih pravnika, advokata, boraca za ljudska prava i istraživača žrtava Holokausta, zastupnika ostarelog, nemoćnog i poremećenog, sada već pokojnog Kornelijusa.

Nije reč samo o Gurlitu, već o načelnim pitanjima otimanja ili pod pritiskom prodavanih remek dela u bescenje, što su koristili i mnogi drugi kolekcionari, među njima i Pegi Gugenhajm, kada je u Parizu, neposredno pred nemačku okupaciju, stvarala svoju dragocenu zbirku.

U vezi s tim knjiga Ketrin Hikli postavlja niz moralnih i etičkih pitanja, raskrinkava puteve lažne denacifikacije, ističe dileme oko prihvatanja ili odbijanja ponuđenog legata Kornelijusa Gurlita Muzeju u Bernu i istovremeno ukazuje na organizovanje posebnih institucija u Nemačkoj, koja i dalje priznaje da snosi nacionalnu odgovornost za počinjene nacističke zločine, uključujući i pljačkanje umetničkih dela pre svega od Jevreja.