Memoari

O Memoarima, ili, tačnije, autobiografiji Piščevićevoj, rekao je Nil Popov u svome predgovoru da je „izvanredno zanimljiva”: „Pored pričanja o službenoj aktivnosti dvojice pisaca (i Piščevićev sin, Aleksandar, napisao je svoje memoare; i oni su došli u ruke N. Popovu), u tim memoarskim delima rasute su vesti o njihovom javnom i privatnom životu, kao i o raznim ljudima s kojima su Piščevići dolazili u vezu ili u sukob. Te pojedinosti daju života čitavom izlaganju i čine pitanje tih     dela izvanredno zanimljivim.”

Po podacima koje on daje, po predmetu i vremenu o kome govori, njegovo delo popunjava jednu veliku prazninu i zamenjuje nam jednu knjigu koja nam je nedostajala. Pisac je deset godina stariji od Dositeja, događaji o kojima govori počinju sa 1744. godinom. Slika života koju ona daje potpuno je nova, slika koju smo dosad, ali nestvarnu, imali samo u pesničkoj viziji Crnjanskog, kome su za njegove Seobe Piščevićevi Memoari dobro došli kao građa. Njih je i Crnjanski obilato koristio.

Na prvi, nepažljiv pogled to je jednim dobrim delom samo privatna istorija Srbina oficira u austrijskoj vojsci, koji je kao dete od trinaest godina pošao s ocem u pohod na Francusku, i odmah postao ađutant u puku, oženio se sa sedamnaest godina, i u dvadeset trećoj godini, kao kapetan, prešao u Rusiju, gde će produžiti tu vojničku karijeru, punu doživljaja i promena, ispričanu do najsitnijih detalja, vrlo zanimljiva i karakteristična istorija našeg prosečnog čoveka iz sredine XVIII veka u Austriji. –To je još i slika oficira koji je bio obožavalac svog husarskog zanata, konja, lepe uniforme, karijere (te stvari su dosta pripomogle da ostavi svoju otadžbinu i otide u Rusiju), uz to uglađenog čoveka nemačke, naročito bečke kulture (u Beču je proveo tri i po godine), koji je svojim roditeljima govorio „vi”, koji je redovno, čak i u trećem licu upotrebljavao titulu „gospodin”. I ujedno to je i slika dobrog i umiljatog čoveka vedre naravi, u prilikama dosetljivog i punog humora.