Među bićem i nebićem

Među bićem i nebićem knjiga je izabranih tekstova Vladana Radovanovića dobitnika Nagrade za moderni umetnički senzibilitet Fonda „Todor Manojlović“ za 2018. godinu. Gradeći knjigu na sebi svojstven način, ovaj multimedijalni umetnik u njoj daje presek svoje bogate i raznovrsne karijere koja se svakako odlikuje avangardnim i neoavangardnim promišljanjem kako teksta tako i prostora oko teksta, te stvarnosti koja okružuje umetnika. Od prve zbirke pesama iz 1956. godine pa sve do različitih kratkih tekstova od kojih su neki datirani na 2013. godinu, čitaoci imaju priliku da se upoznaju s kontinuiranim eksperimentom u zvuku, likovnosti i smislu. Način organizovanja stihova na belini stranice, njihova cizeliranost po kojoj se približuju japanskim haiku majstorima poput Macua Baša ili Isoa Kobajašija, te kasniji, logičan razvoj ka nešto dužim formama iz potonjih zbirki, svedoče o dubini promišljanja i osećaja za prodor u neistraženo, ono što može i ne može da se iskaže. Konačno svedoče o poverenju u reč, sintagmu, stih, u prenapregnuti spoj koji porađa nova značenja, distorzirajući stara.

Međutim, možda je najveći domet ove knjige, ovog svojevrsnog duga kojim se bogata i važna karijera konačno stavlja na uvid čitaocima u promišljeno urađenom pregledu, upravo Radovanovićeva intervencija u jeziku na tragu Nastasijevića i Pope. Iz mejdana našeg jezika, pesnik vadi reči koje su gotovo zaboravljene, svakako neupotrebljene i na taj način, ako se sme reći, „čistije“, „neizlizanije“ od upotrebe. Reči koje u njegovim tekstovima dobijaju nova i prevazilaze stara značenja, obogaćujući ih, menjajući, redefinišući, oruđe su da se tekst uzdigne iznad onoga što bi bilo svakodnevno i dosegne ono što su ruski formalisti, i sami odrasli na iskustvu avangarde, nazvali literarnošću. Drugim rečima, na taj način Radovanovićev tekst postiže estetski kvalitet najvišeg reda. Ili, da se poslužimo njegovom ontološkom igrom skrivenom u naslovu knjige – uzdiže se u međuprostor bića i nebića. To mesto naizgled lišeno svakog značenja popunjavaju i nastanjuju upravo estetički objekti, a njegove pesme to jesu, te mu daju smisao, na taj način podarivši sebi zasluženi ontološki status umetnosti.