Mediji i Treći svetski rat

U knjizi Mediji i Treći svetski rat Slobodan Reljić otkriva ulogu masovnih medija u mobilizaciji ljudi za nečasne ciljeve krupnog kapitala i daje istoriju propagande u dvadesetom veku, od američkih početaka, preko nacističke dorade do neoliberalnog vrhunca. Prvo izdanje knjige objavljeno je 2016, kada su samo retki vizionari mogli da naslute šta ćemo sve doživeti u periodu 2020–2022.

Zato u predgovoru drugom izdanju Reljić piše: „Treći svetski rat se, očigledno, neće – kao prethodna dva – voditi između velikih zapadnih interesa a da ostali staju na jednu ili drugu stranu. Zapadna demokratija kojom je pokrivana sva ta opsena istrošena je i već krajnje neprivlačna.

Ovo je sukob ofucane i istrošene zapadne civilizacije i sve kreativnijih istočnih kultura. Zapad je ostao bez svoje duše – hrišćanstva. A satansko ne daje dušu, nego uzima.“

Da bi čitaoca opremio neophodnim znanjem i umenjem za borbu protiv propagande, Reljić je u ovoj knjizi otkrio i njenu istoriju. U knjizi ćete saznati kako je propaganda izgledala u Prvom svetskom ratu – u Beču, ali i u Vašingtonu i Njujorku. U drugom poglavlju saznaćete kako propaganda funkcioniše u mirnodopsko vreme, a novinari kao ratnici u permanentnom konfliktu.

U trećem poglavlju Reljić, kao novinar i stručnjak sa iskustvom, objašnjava šta je to spin – pojam koji se često koristi, a nismo sigurni šta tačno znači. U četvrtom poglavlju autor daje sliku savremenog novinara kao ličnosti čija svest je amputirana, dok u šestom nudi sliku nezapadne kontrapropagande.

Završna poglavlja knjige posvećena su srpskom iskustvu sa zapadnom propagandom, dok u epilogu Reljić nudi (sada već potvrđenu) mračnu viziju sudbine medija u 21. veku.

Iz knjige „Mediji i Treći svetski rat“

„Hitler je“, vratimo se čoveku čije su tehnike nadživele Drugi svtetski rat, „promovisao totalni rat, koji podrazumeva totalnu mobilizaciju; a s druge strane, totalni masakr. Poznata su nam ratna pravila: svi se moraju uskladiti s njima, da bi rat bio totalan – što znači, rat za istrebljenje civilinog stanovništva (u čemu smo bili prilično uspešni!) – i da bi se postiglo neograničeno korišćenje svih snaga i resursa nacije za potrebe rata. Da bismo pobedili ne možemo postupiti drugačije. To je očigledno. Ali, da li se zlo zaista može pobediti zlom?“, pitao se zabrinuti Žak Elil 1945.

Danas je svet pred istim pitanjem i pred mnogo strašnijim ubilačkim resusrsima. I sa pitanjem: da li pobednik u totalnom ratu može da sagleda sve dimenzije i besmisao Pirove pobede? Propaganda i aktuelna „doktrina o čoveku, svetu i religiji koji služe sticanju ekonomske i vojne moći“ u tome ne mogu biti od pomoći. A ratnici u gradu ni u primisli nemaju ideju kako bi to izgledalo bez suicidalnih pomoćnih sredstava, što se, takođe, zakonito, ponavljalo u Kondratijevljevim fazama-B cikličnih kriza kapitalizma, i što je jedina nada na koju se sada može računati. Možda to, ipak, nije malo. „Možda“ – zaključak je za nešto nade u epilogu.

Slobodan Reljić