Marokanska pisma

Marokanska pisma, napisana u epistolarnom žanru, veoma popularnom posle Monteskjeovih Persijskih pisama, predstavljaju nadasve originalno viđenje problema Španije, čija se istorija, društvo i institucije dovode u pitanje iz jedne neuobičajene perspektive.

Osim nepresahle aktuelnosti, živog, duhovitog i britkog stila, literarno stvaralaštvo Hosea Kadalsa, po opštem mišljenju književne kritke, primer je najbolje španske proze XVIII veka.

Hose Kadalso i Vaskes de Andrade (José Cadalso y Vázquez de Andrade, 1741-1782) veliki je španski prozni pisac i pesnik. Jezuitski đak. Putovao je po celoj Evropi i savršeno znao petnaest jezika. Ovaj konjički oficir i vitez reda Santjaga u mladosti je bio fatalno zaljubljen u glumicu Mariju Igansiju Ibanjes, toliko da kada je ona umrla i bila sahranjena na groblju parohijske crkve u San Sebastijanu, Kadalso nije izlazio iz hrama, obuzet manijom da iz groba izvadi svoju dragu i ponese je sa sobom. Kako bi ga oslobodio tog ludila, grof Aranda ga je proterao u Salamanku. U tom gradu Kadalso je uspešno obnovio već zamrlu slavnu Školu poezije iz Salamanke; nakon povratka u prestonicu pripadao je književnom kružoku Konaka San Sebastijan. Po izbijanju rata sa Engleskom, pukovnik Kadalso, sa svojom regimentom, blokirao je Gibraltar, i u toj vojnoj akciji poginuo pogođen gelerom 1782. godine. …

…Kadalsov lik pobuđuje duboku naklonost. Poput izabranika bogova, i on mora umreti mlad. Našu naklonost pojačava njegovo držanje. On ne samo da ne očekuje u životu zastoj i predah nego ih prezire neumorno se trošeći. Ne štedi ni svoje zdravlje ni svoje duhovno bogatstvo; njegov jedini štit je ironična maska iza koje provejava humanost. Strašnom retorikom koja budi jezu, ovekovečiće u drami Zloslutne noći svoju nesrećnu ljubav. Smejaće se glupanima bolesnih književnih ambicija s nežnošću koja zbunjuje u Eruditama nalik na ljubičicu. Rasipaće se neponovljivom duhovitošću – i pomalo tužno podsmevati samom sebi – u pesmama objavljenim pod naslovom Dokolica moje mladosti. Ne želeći da bude ozbiljan poput strogog učitelja i bez prozelitskih namera, podučavaće u Marokanskim pismima. Sa iskrenošću punom melanholije priznaće zaostalost španske kulture u tom trenutku. On mrzi satiričare jer su to “neki smrtno ozbiljni ljudi, hipohondri, kojima bi jedino zadovoljstvo bilo da proteraju radost sa ovoga sveta”. Kadalso gaji duboku ljubav prema klasicima: fra Luisu de Leonu, Ereri, Migelu de Servantesu. I sa zanosom se divi svim onim usamljenicima, potomcima španskog duha, koji su smelo brodili u svim pravcima ruže vetrova. Gvozdenom Sisnerosu. Ludom Ernanu Kortesu. Zanosnoj Isabeli Katoličkoj. Obilju i preterivanju sklonom Karlu I. Punom zanosa Felipeu II, koji podiže kamenu tajnu – manastir Eskorijal.

Prevela: Biljana Isailović