Malograđanski ep; Matr’jalisti

Pisac odličnog romana Ljudske slabosti pojavljuje se sada u pozorištu. On ovamo dovodi svoj uvrnuti personal koji i ne bi izgledao toliko nezdrav, nakrivo nasađen, blesav, da se ne izražava jezikom rimovanih nepodopština, Stih na sceni uvek daje do znanja o nekoj osobnoj temperaturi, ovaj tim više jer je verglaški, uličnosviračke prirode. Ako se ljudi izražavaju rimovano, a pri tome ne učestvuju u nekoj operi, svakako da za to imaju dovoljno šašavog razloga. Ovde je taj u nemogućim okolnostima i u ludačkim situacijama koje se vaspostavljaju od samog početka. Nadrealizam kod Čudića nije, međutim, onoliko nevino lud koliko je to kod Mak Seneta. Umesto lupanja daskama i sudaranja automobilima, umesto gađanja tortama i propadanja kroz plafon, ovde se odvija suludost tzv. normalnog života, uobičajene situacije, uhodanog društvenog scenarija. Upravo u toj prividnoj normalnosti Čudić prolazi kroz dragocenu veselu korozivnost. Baš tako što je sve kao pravo, što su sve osobe one koje i mi znamo, a što je sve između njih u toj meri zamućeno ukrivljeno. Tim putem krećemo se u pravcu velikih i zanimljivih rasprsnuća. Katastrofa ostaje najznačajniji rezultat pozorišnog dejstva, naročito onog u komediji.