Malo vremena između

Vreme je deobna materija, ima dva dela – sebe i nevreme, zavisno kako se meri i ko te mere čita i u koju formu ih smešta. Terazije te mere jesu suvoparna istorija, koja mnogo čega previdi i književna obrada koja zadire pod kožu pojedinosti, verujući da može naći mnogo više duhovno-istorijskog štiva kroz koje se vidi realnije i dalje.

Posmatrajući kroz taj okular, nastala je i knjiga priča koje čine roman Malo vremena između Vlastimira Bezarevića. To malo, čega se dotakao, pojasnica je onoga što nama minu, bar generaciji kojoj i ovaj pisac pripada. Neki novi pogledi se prosto sudaraju sa činjenicama posle protoka vremena u kojem je mnogo toga izokrenuto, drugačije.

Podseća Bezarević na studentske nemire 1968, koji su protekli kao tajanstvena poruka koju ni sami uznemirci nisu razumeli. Ali sve se uzoštrilo i u provinciji na svoj način; i na sitne gestove se obraća pažnja provučena ovde od gimnazijskih dana do razlaza dalje u velike gradove naše zemlje. „Samo su tada Ilija i Alija, Sena i Sanja, Salko i Slavko bili isto, tada i izgleda nikada više“, zaključuje Bezarević dajući romanu i sociološko-rodoslovnu crtu. Svi govorimo isti jezik, imamo istu krv, a nismo rod. I Bog nam se smeje zbog toga!

Ljubav kao telesni čuvar, koji nekada popusti i progleda kroz prste, ima svoje zaglavlje i poglavlje koje zadržava čitalačku želju da se događaj rasplete po zamisli čitaoca, međutim, sve se događalo kako je to pisac i zabeležio („Rekla je da hoće“). Ipak, ovo su emotivne slike koje se neprestano obnavljaju „i uvek proizilaze jedno iz drugog“. Alhemija ljubavi nije ovog pisca ni jednog trenutka ostavila nezadovoljnog, ni onda kada je on na događaj bacio svoju neskrivenu kritičku svetlost. Ono što je ovde romanu odslikao, to je autentičnost izraza, čist jezik bez natruha tuđica i negacije svojstva. Bračni život i rodoslovni sled obnove prikazan je dnevnički što ukazuje na prisnost pisca sa svojim junakom iz romana.

Milijan Despotović