Ljudska prava i ljudsko dostojanstvo

Osećam obavezu da kao inicijator srpskog izdanja ove knjige čitaocu pružim nekoliko potrebnih napomena.

Najpre o autoru knjige. Tomas Flajner je profesor ustavnog i upravnog prava na Univerzitetu u Friburu, Švajcarska, i direktor tamošnjeg Instituta za federalizam. Do sada je objavio desetak knjiga iz oblasti opšte teorije države, teorije ustava, uporednog federalizma, ljudskih prava i nomotehnike.

***

Nije, međutum, samo plodan naučnoistraživački i pedagoški rad ono što odlikuje profesionalnu biografiju Tomasa Flajnera. Dosad nisam sreo čoveka koji sa toliko entuzijazma i samoodricanja nastoji da svoja uverenja i znanje pretoči u praktičan život. Tu pre svega mislim na oblast ljudskih prava, rešavanje konflikata i primenu demokratskih ustanova i procedura u životu političkih zajednica.

***

Knjiga nije pisana kao naučna rasprava, pravno-dogmatska egzegeza ili kao sistematičan udžbenik ljudskih prava. Naprotiv, problem je izložen popularno, na način pristupačan tzv. široj publici, imajući pri tom u vidu i, ili možda pre svih, mladi naraštaj. Kada je o našoj zemlji reč, ovakav pristup čini se neobično korisnim. Jer, u stvarima ljudskih prava ogroman deo naše javnosti je, metaforički kazano, mlad i nepunoletan, a za političke i sudske ustanove i njihove nosioce i izvršioce čak se može reći da su još uvek nedostojni ove velike teme savremene demokratije. Tako ljudska prava predstavljaju danas u nas prevashodno stvar neophodne masovne edukacije za demokratiju, ferment koji treba da pomogne stvaranju pravne svesti svakidašnjeg života, i tek uporedo sa tim naučnu disciplinu i istraživački problem. Ako je knjiga, u kojoj je problem popularno izložen, prvobitno posvećena švajcarskoj publici, koja je vekovima sticala demokratsku svest i kulturu, onda je ona tim pre dobrodošla i našoj.

Za našeg čitaoca možda je najveća prednost ove knjige sadržana u tome što se načela o ljudskim pravima i odgovarajuće pisane i nepisane norme izlažu kao aktuelni problem njihovog sprovođenja i ostvarivanja. Brojni primeri iz života, uzeti sa različitih prostora i iz različitih vremena, verno predočavaju ono do čega je autoru naročito stalo: s jedne strane, ljudska prava su uslov dostojanstva čovekovog, a s druge, ona predstavljaju neobično živu materiju čije konkretno oblikovanje zavisi od spleta okolnosti neke političke zajednice. Da li će se u nekoj državi pravni poredak i pravna običajnost zasnivati isključivo na individualnim pravima, ili je za ostvarenje opšte pravičnosti neophodno uključivanje i raznih posebnih kolektivnih prava – kulturnih, jezičkih i verskih, sve to zavisi od konkretne istorije i tradicije pojedine države. Kako će se ljudska prava normirati, institucionalizovati i sprovoditi, kakva je konkretna uloga suda i da li su potrebne posebne garantije, recimo u vidu ombudsmana, zavisi takođe od datih socijalnih struktura i političkih relacija. Jedno je iskustvo Sjedinjenih Država, ali postoje i brojna, međusobno različita iskustva država Zapadne Evrope, dok su sasvim posebna iskustva zemalja koje tek stupaju na tle demokratije. Pišući o nikad dovršenom problemu obezbeđivanja i zaštite ljudskih prava, autor nam izlaže svoje suvereno poznavanje materije na širokoj međunarodnoj skali, predočavajući tako mondijalni karakter problema. Tako se teza o univerzalnosti ljudskih prava, kao autorovo suštinsko stanovište, opravdava ne samo konceptualno, već i empirijski.

– iz Pogovora