Ljubavne povesti

Koliko god daleko mi u prošlost dopiru sećanja na moje ljubavi, teško mi je da o njima govorim. Ta zanesenost s onu stranu erotizma je bezmerna sreća, koliko i čista patnja: i jedna i druga izazivaju strast reči. Nemoguć, neodgovarajući, za tren oka alu-zivan onda kada bismo želeli da je što neposredniji, jezik ljubavi je uzlet metafora: on spada u književnost. Čudno, to prihvatam samo u prvom licu. A opet, ovde ću vam pripovedati o nekoj vrsti filozofije ljubavi. Jer, šta je drugo psihoanaliza do neprekidno traganje za ponovnim rođenjima kroz ljubavno iskustvo, iznova započeto a onda pomaknuto, ponovo oživljeno i, ako ne oslobođe-no od nagomilanih afekata povezanih sa nekim traumatskim do-gađajem, ono bar nanovo prikupljeno i postavljeno u srž kasnijeg života pacijenta, kao uslov koji pogoduje njegovom neprestanom obnavljanju, njegovoj ne-smrti? Priznajem da poseban usud mojih ljubavi (da li bih morala reći svoje vlastite ranjivosti skrivene pod maskom opreznosti?) produbljuje manjkavost moga izlaganja pred kolopletom seksual-nosti i ideala iz kojeg je sazdano ljubavno iskustvo. I zbog toga, lirskoj očaranosti ili psiho-pornografskom opisu pretpostavljam u neku ruku povesni jezik onog naknadnog. Da li u tome nalazi pribežište i (ljubavna) ćutnja analitičara?