Lisac je oduvek bio lovac

Dobitnica Nobelove nagrade.

Jedinstveno književno suočavanje sa užasima totalitarizma.

„Zid je izrešetan, i prazan. Dvoje starih seljaka leže na zemlji, njihovi đonovi vire u sobu. Njihove glave okružuju vojničke čizme. Njena svilena marama skliznula je s glave na vrat. Njegova crna krznena kapa nije. Koja li je to, ista, poslednja. Da li bi mogao da otvoriš ova dva leša, pita Adina, a Paul otvara i zatvara makazice za nokte: To je gore nego da moram da zavirim u moju majku i mog oca, kaže on. Otac me je često tukao, plašio sam ga se. Kada bih za vreme jela video njegovu ruku kako drži hleb, moj strah bi nestao. Tada je bio sličan meni, tada smo bili jednaki. Međutim, kada me je tukao, nisam mogao da zamislim da istom tom rukom i jede.
Paul uzdiše duboko pritisnut umorom nebrojenih dana. Tamo gde je u drugima srce, u njima je groblje, kaže Adina, sve sami mrtvaci između njihovih slepoočnica, skvrčeni i krvavi kao smrznute maline. Paul briše suze sa obraza: Gadim ih se, a moram da plačem za njima.“

Rumunija poslednjih dana Čaušeskuove diktature. U sveprisutnom raspoloženju straha i užasa nastavnica Adina, fabrička radnica Klara i muzičar Paul pokušavaju da prežive. Lisičje krzno na podu pored Adininog kreveta kome je, kada ona nije bila u stanu, najpre odsečen rep, pa jedna zadnja noga, pa druga, a potom i obe prednje i na kraju i glava, dokaz je da je Adina pod prismotrom rumunske tajne policije. Lisičje krzno je poruka da njen život nije njen. Svi se nadaju promeni, svi je već naziru. Ali šta će doneti promena?

Ni narodna pobuna, ni svrgavanje Čaušeskuovih ni ono što je došlo posle stišavanja naleta opšte radosti i suza i svih propratnih ludila, kao da nije mnogo promenilo. Neki ljudi su i dalje u životnoj opasnosti. Neki ljudi su i dalje gladni i siromašni, i podozrivi. Neki prijatelji postali su izdajice, drugi su nestali, verovatno su ubijeni; bivši direktori najednom su nastavnici, upravnici su se preko noći premetnuli u direktore. Jer „svet se vrti, a i mi sa njim“.
Jer koliko god diktatori strašni bili u jeku svoje vladavine, oni su to što jesu samo zato što iza njih stoji moćna mašinerija od čije volje, to jest interesa zavise svi i sve. I sami diktatori. Samo „jedan kaput zamenjuje drugi“. Jer lisac je oduvek bio i biće lovac.

Herta Miler i u ovom romanu iz 1992. godine moćne poetske slike povezuje s ritmičnom prozom, a rezultat je jedinstveno književno suočavanje sa užasima totalitarizma, ali i sa užasima koji dolaze posle totalitarizma. S najvećim od svih užasa – sa beznađem.

„Ovo je roman o moći despotskih vlada i njihovom poigravanju sa strahovima i onim u šta strah pretvara čoveka. Ovo je knjiga o jednoj dalekoj zemlji i o vrlo dobro nam poznatom načinu rada tajnih službi. Roman zaista zaslužuje mnoštvo čitalaca.“ Süddeutsche Zeitung

„Ta sveprisutna ružnoća bila je jedina jednakost koja je postojala u socijalizmu. Bila je namerna, bila je deo programa diktature. Bili smo umorni od života, od predmeta proizvedenih u socijalizmu: betonskih zgrada, nameštaja, zavesa, posuđa… Socijalizam je proterivanje lepote. Posle pada Berlinskog zida ustanovila sam da je planska ružnoća obuhvatala celu Istočnu Evropu.“ Herta Miler