Liga bezočnih

Prethodni autorkin roman Prekasno (Geopoetika, 2018) imao je podnaslov Starinski roman. Ovaj nema nikakav, ali bi komotno mogao da otrpi sledeći – Mladalački roman. Iako bi oba podnaslova pre označavala podžanr, oni se međusobno razlikuju u pristupu temi i stilu. Kao da su ih pisale dve Branke Krilović. Što je dobro. No, ni ovde se B. K. ne odriče urbanog, uz filigranski rad. Ovde su i jezik i junak – moderni. Autorka govori kroz lik muškarca, vrlo suvereno promenivši glasu pol. Taj glas je pre unutrašnji referat nego monolog koji preispituje očinstvo u oba pravca: junakovog oca prema njemu kao i njegov prema svom novorođenom detetu. Ova izmena uloga unosi i promenu perspektive, naročito one koja se tiče dece bez očeva. Dvostrukost značenja „bezočnosti“ nije slučajna; ako je tu i samo da unese nemir, dovoljna je. A nije – zadatak joj je da iz dnevnika događaja samo jednog dana jednog grada (Beograda) uporedi svakodnevicu sa trajanjem; koliko žive dela i postupci patrijarha Pavla, arhitekte Bogdana Bogdanovića, glumaca M. M., B. L. i nekih pisaca, kao i toponima – Bitefa, Savamale/Bare Venecije…Posle tri prozne knjige, jezik Branke Krilović ponovo podseća na onaj iz TV Dnevnika koji je oštro analizirao pozorište: jezik neobičan, ne baš primeren TV-u jer je više bio literarni esej, kritički strog i lirski rascvetan, pomalo i teatralan. Ali pre svega tajnovit, kao mlada devojka pristigla iz nekog manje čuvenog mesta, lepa i pametna, i koja ne zna da je obožavana zato što ima tajnu. Kao i književnost.

– Vladislav Bajac

Liga bezočnih dobrim delom ispričana iz dečje perspektive, sagledana očima tridesetosmogodišnjeg dečaka koji je upravo postao otac, a ne zna kako se biva ocem, jer svog nikada nije imao. Ta priča je povest o identitetu i pripadanju, o želji da se bude neko i da se bude nečiji.

– Zoran Paunović, iz Pogovora