Leto u Salamanki

Godine prođu. Suze prođu. Ali bol ostaje. Tokom noći otplovim.

Plivam u hladnim vodama snova. Uranjam u dubine koje mi vraćaju život i dodirujem čvrstu materiju svog bića. Sećam se sebe. Berem podvodno cveće. Skupljam kamenčiće jarkih boja i komadiće stakla uglačanih ivica. Ljubim delfine. Proširavam oči i one postaju zelene kao more. Ispuštaju iz sebe sav teret i mrak koji se u njima nagomilavao tokom dugih zimskih dana.

Oslobađam telo od svakog tereta. Postajem laka kao morska trava. Dišem. Ne znam kako, ali dišem kao što nikad ranije nisam disala. Ja sam cela u tom dahu, jednostavna i kompaktna. Plivam, lišena teške tuge i otrovnih sećanja. Plivam, oslobođena frustracija i kočnica, oslobođena otpora okoline. Nema takve slobode osim u snovima. Ja sam i neko drugi. Ja jesam i nisam. Ponekad, nemam telo. Ja sam misao o sebi. Sećat koja pliva. Ponekad, imam osećaj sopstvenog nestajanja. Onda započinje uzaludno traganje za nekim ko je uvek za pečar ispred, i začuđeno neuzvraćenih dodira. Ponekad zalutam kroz nepoznate kuće i srećem tebe u poluosvetljenim hodnicima. Širim ruke i grlim te čvrsto, u tišini. Šapućemo reči ljubavi. Srce mi poskakuje. Ta sreća je neizdrživa. Budim se da proverim i ona nestaje. Ležim u krevetu sama i očajna. Vratila sam se na užarenu teritoriju nemilosrdnih dana. Osećam se kao riba na suvom.