Kupreška ognjišta, zborišta i zgarišta

„Na osno­vu ra­su­te pre­te­žno pi­sa­ne gra­đe, naj­ve­ćim de­lom ob­ja­vlji­va­ne to­kom de­vet­na­e­stog i dva­de­se­to­ga ve­ka, na­sto­ja­li smo da osve­tli­mo ve­kov­no bi­ti­sa­nje ku­pre­ških Sr­ba na ovim pro­sto­ri­ma, kao i nji­hov ži­vot sa Ku­pre­ša­ni­ma ri­mo­ka­to­lič­ke i mu­sli­man­ske ve­ro­i­spo­ve­sti. Ba­vi­li smo se i srp­skim stra­da­nji­ma u dva­de­se­tom ve­ku, do­ta­kav­ši se po­ko­lja ko­je je or­ga­ni­zo­va­la Ne­za­vi­sna Dr­ža­va Hr­vat­ska i stra­da­nji­ma u ver­sko-gra­đan­skom ra­tu od 1992. do 1995. go­di­ne.

U po­sled­njem ra­tu u je­sen 1994. go­di­ne ku­pre­ški Sr­bi, kao i nji­ho­vi su­na­rod­ni­ci sa su­sed­nih kra­ških po­lja, pro­te­ra­ni su iz svo­jih drev­nih na­se­lja, a nji­ho­va se­la su, po­sle Dej­ton­skog spo­ra­zu­ma, ra­zo­re­na do te­me­lja. Na to­me se ni­je sta­lo, upo­re­do sa za­ti­ra­njem srp­skih na­se­lja, po­ja­ča­va­na su na­sto­ja­nja da se na ovim pro­sto­ri­ma za­tre srp­sko ime. […]

U ovoj knji­zi go­vo­ri­li smo i o se­o­ba­ma Ku­pre­ša­na u Li­ku, Sla­vo­ni­ju i Dal­ma­ci­ju u še­sna­e­stom i se­dam­na­e­stom ve­ku, gde su oni u no­ve pre­de­le sti­gli kao Sr­bi, do­nev­ši pra­vo­slav­nu ve­ru i kr­sne sla­ve.

Ovom na­šom knji­gom na­sto­ja­li smo da do­ka­že­mo da su Sr­bi ve­ko­vi­ma biv­stvo­va­li na Ku­pre­škoj vi­so­rav­ni, ču­va­li pra­vo­slav­nu ve­ru, srp­sko ime i otač­ko pre­da­nje i osta­vi­li ne­iz­bri­si­ve tra­go­ve du­hov­ne i ma­te­ri­jal­ne kul­tu­re.“

– Autor