Kozinski

Kad uzmete da čitate “Kozinskog” ili ga nećete ispustiti iz ruku dok ga ne pročitate, ili ćete preneraženi odustati već posle 5-6 strana. Zavisi od afiniteta, odnosno razumevanja ovakvog izraza.

Posle velikog uspeha romana “Gringo” (“Kornet”, 2009) Vojislava Bešića, pisac se odlučio za nešto drugačiji žanr s kojim se takođe više nego dobro nosi. Nije lako pisati o knjizi koja obrađuje tematiku koja je toliko puta ispričana, i “Kornet” ovu knjigu ne bi ni objavljivao da ovaj roman ne pravi samo jedan veliki iskorak iz te priče, nego i što na vrlo neposredan, prijatan pa čak i ganutljiv način priča o nečemu što je oficijelno označeno kao društveni talog metropole (u ovom slučaju je to najviše Njujork, ali delom i Prag i Beograd). Naime, umesto da prikaže te ljude osuđujući njihovu nemogućnost da se snađu u modernom društvu, Bešić nam otkriva da se zapravo radi o mučenicima i iskušenicima nehumanog društva. Osim toga, gomila ispričanih dogodovština i čak anegdota opisane su crnohumorno i sa jakim osećajem za meru, sočnim jezikom i finim sarkazmom prema intelktualštini.

Bešić se ovim romanom izdvaja među više nego ozbiljne pisce s potencijalom da postane ne samo kultni pisac nego jednog dana i klasik.