Kopno na vidiku

„Dunav inače uopšte nije plav. Uvek sam mislila da jeste. Zbog „Lepog plavog Dunava“. Sada stojim na obali i zelen je. Isprano mlečnozelen, kao voda u čaši u koju umačeš četkicu kad vodenim bojama slikaš sladoled ‒ od pistaća.“

Jana Biler nikada nije upoznala svog oca Milana Blažeka. Sve što ona zna o njemu je da radi kao kapetan na „MS Mocartu“, prilično neglamuroznom brodu za krstarenje Dunavom. Kada konačno rezerviše mesto na brodu gde „sve što se zbiva može da stane na dva podmetača za pivo“, osmodnevno putovanje od Pasaua do Beča sa skoro stotinu starijih gostiju koji bi da vide još malo sveta, ali „zaboga, nikako previše“, postaće ujedno i plovidba ka sopstvenim korenima i početak nežnog, emotivnog zbližavanja oca i ćerke, koji tek treba da nauče značenje reči porodica.

„Lepo je raspoložen, ali u prisustvu drugih gostiju više ne gleda u mom pravcu. Ljubazno se pozdravim i krenem u kabinu. Ponovo prodišem tek pošto sam zatvorila vrata i naslonila čelo na prozor. Napolju neko prolazi, noseći reku na drhtavim rukama.“