Knjiga pesama: konfucijanski poetski kanon

Knjiga pesama je najstarija kineska antologija poezije, koja obuhvata 305 pesama različite dužine, datiranih uglavnom između XI i VII veka pre Hrista, sastavljenih većinom u četvorsložnom stihu. Po tradiciji za konačnog redaktora zbirke smatran je Konfucije (551-479. p.n.e.), o kome se kaže da je radeći na materijalu oko tri hiljade pesama sastavio današnju kompilaciju od 305 pesama, ali ovakvu tvrdnju je nemoguće istorijski dokazati.

Knjiga pesama predstavlja jedno od najznačajnijih ostvarenja kineske književnosti, sa dalekosežnim uticajem na njen dalji razvoj, pri čemu Knjiga pesama zauzima počasno mesto u konfucijanskom kanonu od Pet knjiga, predstavljajući jedino poetsko delo u njemu. Strukturno, Knjiga pesama podeljena je na tri glavna dela: zbirka Napeva, koja sadrži sakupljene pesme iz raznih oblasnih država pod vrhovnim suverenitetom drevne dinastije Džou, gde su predstavljeni glasovi svih slojeva tadašnjeg društva; zbirka Spevova, koja tematski obuhvata pesme koje se bave počecima dinastije Džou sa njenim političko-idejnim i religioznim temeljima, gde prisustvuju i manji epski ciklusi; i zbirka Slavopeva, sastavljena iz religioznih himni, najčešće posvećenih kraljevskim precima, pevanih pri obrednom životu dinastije Džou, koje predstavljaju najstariji deo antologije, a za neke od njih se tvrdi da potiču čak iz prethodne dinastije Šang. Otuda, pored svoje umetničke vrednosti Knjiga pesama je takođe smatrana za prvoklasni istorijski izvor za epohu u čijem okviru je nastala. Štaviše, po konfucijanskim shvatanjima, Knjiga pesama dobija status glavnog „pedagoga“ ljudske ličnosti u društvu, jer prema Konfuciju: „Pesme u Knjizi pesama, a ima ih trista, sve se mogu opisati jdnom rečenicom: ‘Bez ijedne zle misli!’“