Knez Mihailo u uspomenama nekadašnjeg svog sekretara

„Naslov ove knjige može se neumitnu kritičaru pokazati veći od sadržine. Zato valja o njemu reći koju reč.
Pri sastavljanju ovoga naslova, pisac je želeo učiniti imenu kneza Mihaila što vidnije mesto. A pisati opširno o vremenu i radu Obrenovića. Trećega nije ni nameravao.
Ali kako se već navršuje treća dekada od dana topčiderske naše nesreće, i kako ličnost nezaboravljenoga kneza sve više postaje predmet narodne priče, pisac je držao (a i neki njegovi prijatelji misle tako) da će učiniti prilog k osvetljenju slike ovoga retkog Srbina, ako obelodani i ove kratke, rasute beleščice, kao svoje lične spomene koji, možda, tu jedinu cenu i imaju što su sa svim istiniti.
Za života kneza Miloša, pisac je retko, tek katkad, bivao u kneza Mihaila, i slušao razgovore njegove.
Posle smrti staroga kneza, pisac je, kao urednik srpskih novina, češće imao povoda da izlazi pred kneza Mihaila, i da razgovara s njim.
Postavljen za sekretara kneževe kancelarije, on je, gotovo svaki dan, po dužnosti, išao u dvor knezu, te mu referovao službene poslove, koji su se, po ondašnjem uređenju zemaljske uprave, sticali u „Vnutrenje odeljenje“ kneževe kancelarije.
Docnije pak, kao sekretar ministarstva prosvete, odlazio Mu je kad je imao kakva naročita posla, ili kad bi ga sam knez zvao.
Prve svoje razgovore s knezom pisac nije zapisivao odmah, nego docnije; a od 1. januara 1861, pa sve do poslednjeg viđenja s njim (23. aprila 1868) beležio je istog dana, u naročiti zapisnik, svaki svoj razgovor s knezom. Pa i tada je, želeći biti što kraći, zapisivao samo glavni predmet razgovora, ostavljajući pojedinosti svojemu pamćenju, koje je, naročito onih godina, bilo vrlo jako.
Ako ove beleščice, ovi piščevi spomeni, ma i najmanje pomognu da svetla slika kneza Mihaila iziđe milija, pisac smatra da je ispunio jednu svoju dužnost.
„Zrno po zrno — pogača,
Kamen po kamen — palača,
Kap po kap – Morača!““