Ksenija Matović u svojoj novoj zbirci pesama Karatoč, u 49 kratkih pesama, u duhu haiku poezije, peva o trenucima u kojima je snažno doživela prirodu, sa željom da zabeleži to stanje i da ga poveže sa tajnama svoje duše. U vreme kad neoliberalni profit sigurno i beskrupulozno pokorava svet, Ksenija svojim pesmama himnično veliča moć nepokorive prirode. Zato u njenim stihovima nema ljudi; more i obala su tu, ali nema ribara.
Njena poezija je pomalo zatvorena, hermetična, ona traži pažljivog, posvećenog i senzitivnog čitaoca, udubljenog i obrazovanog.
Njeni deskriptivni pejzaži su negde između Dalijevih mrtvih priroda i Lubardinih mediteranskih slika. Sve je u pokretu, bez umora, njene zvučne figure asonance pune su samoglasnika, njeni oksimoroni su efektniasonance pune su samoglasnika, njeni oksimoroni su efektni: mrtve reči, mleko noći, kolevka, nedonosnica, crno sunce…
***
Jezik je sveden. Njenoj leksici pripadaju slikovite reči kojima ona oživljava atmosferu. Tu su i autentični bokeški izrazi, romanizmi koji su se ukorenili u hercegnovski govor i čine ga koloritnim.
Izuzetno vešta u građenju pesničkih slika, ali škrta na rečima, oslobađa ih ukrasa, nema rime, suvišnih prideva i priloga da bi ih ogolila u potpunosti da same sobom isijavaju energiju. Slike pejzaža nisu statične. Dominiraju glagoli u vidu krnjeg perfekta, tj. radnog glagolskog prideva, koji se nižu i ostvaruju bogatu dinamičnost slike.
prof. Sevtlana Gradinac
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.