Kaporova školica

U vešto isprepletenoj priči o jednom od najomiljenijih, ali i najkontroverznijih srpskih pisaca, smenjuju se svedočenja onih koji do sada nisi govorili o Momi Kaporu. Potresna ispovest njegovog ujaka koji ga je kao četvorogodišnjeg dečaka izvukao ispod mrtvog majčinog tela u bombardovanom Sarajevu, i tako mu prvi put spasao život, uz koloplet emocija brata od strica, sa kojim je proveo detinjstvo, čine jedinstvenu porodičnu sagu, gde su ljubav i smrt plesali ruku pod ruku.

Ovde su prvi put objavljena Kaporova ljubavna pisma, koje je kao student slikarstva pisao svojoj devojci Vesni i već tu se nazire lirika koja će ga načiniti književnom zvezdom bivše Jugoslavije. Čovekom uz čiju su se prozu sanjali najlepši emotivni snovi.

O tome kako je bio eksluzivni uvoznik američke kulture i raspojasanim njujorškim danima, razuzdanom ljubavnom životu, ali i o romansi sa Jelisavetom Karađorđević koja mu je bila rol model za glavnu junakinju romana „Zoe“ govore intimni svedoci.

Kasnije je napravio kolut nazad, neki veruju kolut napred, i od pisca u trapericama postao pisac u maskirnoj uniformi i to je bilo njegovo novo poglavlje profesionalnog života. Opčinjenost Radovanom Karadžićem odnela mu je dobar deo publike, ali donela je nova iskustva koje je ovaj majstor pripovedanja pretakao u nezaboravne priče od kojih se diže dijafragma.

Slikarske pustolovine, besane noći i obitavanje po tuđim ateljeima, dok nije napravio svoj, u koji je utkao veštine najvećih majstora platna svojevrsna su školica za sve koji se nađu pred štafelajem. A raspon tog crtačkog upijanja i traženja seizmografa duše je veliki: od gimnazijskih profesora do Stojana Aralice, Peđe Milosavljevića i Miće Popovića. Koloritno. Ulje na papiru.

Posebno je poglavlje o čoveku koji je imao apsolutni sluh za prijateljstvo i bio sabrat sa Danilom Kišom, Zukom Džumhurom, Liberom Markonijem, Oljom Ivanjicki, Matijom Bećkovićem, Vidom Ognjenović, Mihizom, Igorom Mandićem, Arsenom Dedićem i svim ljudima koji su palili svetiljke i lampione u ovoj balkanskoj krčmi. O tome kako su se rušile i obnavljale kule od tih emotivnih karata pričaju oni koji su do sada ćutali.

Ova knjiga je i svojevrstan hedonistički meni, gde se prepliću dogodovštine iz kafana sa beogradske Čubure sa onim sa Menhetna, i gde se iskonsko uživanje služi umesto deserta.

Kapor je dosta pisao o sebi, cedio je iz svojih iskustava, ali ovde je prvi put objavljena njegova istinska biografija, koja se guta kao dobar kolač posle ručka ili dižestiv posle večere.