Kanon srpskog pesništva

„Kanon sadrži dvanaest studija i eseja, novih ili prvi put sakupljenih u knjigu, o četiri velika srpska pesnika: Jovanu Dučiću, Desanki Maksimović, Vasku Popi i Ivanu V. Laliću. Nisu oni posle upokojenja morali da sačekaju četvrti dan da bi ih neko, kao Lazara Sin Božji, vaskrsao kao pesnike. Oni su se u jeziku svog naroda telom reči uzdigli i pre nego što im je ruka ispisala poslednje slovo. Kao četiri svete knjige, četiri strane i ugla kvadrata, četiri godišnja doba i četiri stuba kuće, njihove duhovne tvorevine, usaglašene i povezane u višem jedinstvu, grade, zajedno sa delima drugih velikih i značajnih pesnika, jedinstveni kanon srpske poezije XX veka. Sa visina njihovih pesama pred ovim autorom su se otvarali široki vidici i prema svetskom i srpskom pesništvu, ka neućutnoj poeziji vizantijskih i naših ’zlatokrilih himnografa’, ka molitvenom hramu Laze Kostića, njegovoj 44 pesmi nad pesmama ’Santa Maria della Salute’, ka plaču crne gospe Jefimije u ’uzaludno strasnim’ Rakićevim kosovskim stihovima, ka Bojićevoj ’zemlji oluje’ i ’galijama carskim’ nad plavom grobnicom, ka avangardnim ’vidovdanskim’ buntovnicama Crnjanskog, dakle ka još jednom kanonu, vizantijskom, što je kao reka stvorio svoj kanjon kroz brdoviti pejzaž srpske kulture veka za nama. Pitanja poetike kanona (u još dva ogleda), modernosti i tradicije, naslova, ciklusa, autora, dijaloga, žanrova, srednjovekovnih i ovovekovnih, lingvokulturološke teorije koncepta, sva ta poetička pitanja pokretala je i nametala zagonetka i njihovog pesničkog stvaralaštva, odgonetana, nikada sasvim odgonetnuta.“ (A. Petrov)