Ja, vrhovni

Prevela s španskog: Jasna Bunjevac Sotelo

Na dverima katedrale u Asunsionu nađena je paskvila pisana rukom Vrhovnog Diktatora u kojoj samodržac, tobože svojevoljno, zapoveda da mu se, čim bude umro, odrubi glava, nabije na koplje i danima drži izložena na glavnom gradskom trgu. Nakon narodnog veselja, zapoveda paskvila, treba da budu pobijeni najbliži službenici, kako vojni tako i civilni, a tela da im se zakopaju bez krsta i bez pomena. Konačno, telo Vrhovnog ima da bude spaljeno a pepeo da bude bačen u reku. Podražavajući rukopis Vrhovnog, anonimni pisac, dakle, osuđuje ga na večiti zaborav.

Ipak, otkriti tog „pamfletistu” i obesiti ga o narandžino drvo samo je uzgredan motiv ovog utvarnog romana-monologa, koji se kreće između delanja i svedočenja, između čina i pričina. Kombinovanjem elemenata burleske i parabole, Augusto Roa Bastos ispisuje slojevitu priču o apsolutnoj vlasti – inspirisanu životom dr Hosea Gaspara Rodrigesa de Fransije, prvog diktatora Paragvaja – i istražuje njene metafizičke aspekte i mitske korene, kao i sudbine pojedinaca i čitavih naroda pod jarmom tiranije.

„Između dva graničnika – paskvile na početku i priređivačeve beleške na kraju romana – dešava se jedina drama: samodržac je suočen sa konačnim a hoće beskonačno, na rubu je smrti a hoće novi život, makar kroz pisanje, preti mu zaborav a hoće pamćenje. Preostaje mu jedino reč. Nada u pisanje. Pisanje je simulakrum vlasti.“
– Milan Komnenić