Izabrana dela

Kad je Nikolaj Vasiljevič Gogolj objavio Večeri u seocetu kraj Dukanjke i Mirgorod u prvoj polovini 30-ih godina XIX veka, kritičar Visarion Beljinski je osetio da se rađa nova epoha u ruskom duhovnom životu. U kritici „O ruskim pripovetkama i pripovetkama g. Gogolja“ (1835) on, između ostalog, piše da je u ruskoj književnosti prošlo vreme idealne poezije i da nailazi novo, realno umetničko viđenje sveta, čija je osnovna odlika „nepoštedna otvorenost“, da se u novim umetničkim delima život pojavljuje „u svoj svojoj nagoti“, „u svoj svojoj užasnoj ružnoći“ i „svoj svojoj svečanoj lepoti“. Na početku svoje neobično plodne kritičarske aktivnosti on ističe da čoveku nije potreban zamišljen, idealan, nestvaran život, već „onakav kakav je on zaista“. U prvim Gogoljevim delima on vidi jednostavnost mašte, stanovište narodnog viđenja sveta, „savršenu istinitost života“, originalnost i „humorističku radost“, uvek savladavanu „dubokim osećanjem potištenosti i tuge“.

Posle pojave Revizora, Ženidbe i Šinjela, kad se pojavio i prvi tom Mrtvih duša, Beljinski je svom snagom svoga neobično snažnog talenta krenuo u teorijsko osmišljavanje i odbranu nove umetnosti. Do tog vremena gospodareće shvatanje književnog stvaranja dočekalo je Gogolja na nož, velika većina je shvatala njegova dela kao neukusnu feljtonistiku, koja nanosi štetu idealno zamišljenom životu. Manjina je u njemu videla velikog pisca, začetnika novog shvatanja književnog stvaranja. Na Puškinovim i Gogoljevim delima Beljinski je zasnovao i razvijao teoriju nove umetnosti, oko sebe je sabrao izuzetno talentovane mlade ljude. Tada je, u 40-im godinama XIX veka, i stvorio naturalnu školu. Pojavljuju se Hercen, Gončarov, Turgenjev, Dostojevski, Grigorovič, Saltikov-Ščedrin. Tom pokretu su dali ime njegovi protivnici, čime su hteli da naglase da je ta nova umetnost u neposrednoj zavisnosti od stvarnog života i da u njoj ne postoji ništa stvaralačko, već da je grubo kopiranje prirode i društva.