Iz Lajpciga do Lužice

Dr Mićo Cvijetić donosi novu knjigu putopisne proze o njegovoj voljenoj Lužici i Lužičkim Srbima, s kojima neguje decenijske lične i književne veze.

„U  be­se­di na sve­ča­no­sti po­vo­dom pri­je­ma No­be­lo­ve na­gra­de, ve­li­ki Ivo An­drić iz­go­vo­rio je i sle­de­će re­či: ‘Mo­ja do­mo­vi­na je za­i­sta ma­la ze­mlja me­đu sve­to­vi­ma’. Ob­zna­nio ih kad smo, ipak, još bi­li ne­ko, pri­lič­no do­dro pre­po­zna­tlji­vi na ma­pi sve­ta. Do­dat­no na gla­su za­hva­lju­ju­ći i nje­go­voj uni­ver­zal­noj ro­ma­ne­skoj epo­pe­ji, za ko­ju je svet­skom knji­žev­nom sla­vom oven­čan i ste­kao uni­ver­zal­ni glas.

Za­mi­šljam, šta bi u po­dob­noj si­tu­a­ci­ji mo­gao da ka­že je­dan lu­žič­ko­srp­ski pi­sac, ka­ko bi mo­gao da ob­zna­ni pro­stor svo­je mi­ni­ja­tu­r­ne Lu­ži­ce, par­če­ta svo­je ze­mlje ‘me­đu sve­to­vi­ma’. U ve­li­koj Ne­mač­koj, kao tuf­ni­ce, pe­ge na ti­gro­voj ko­ži. Me­đu pre­moć­nim na­ro­dom ko­ji Lu­žič­kim Sr­bi­ma ni­kad u du­goj po­ve­sti ne be­ja­še na­ro­či­to na­klo­njen. Ži­ve­li su svo­ju do­de­lje­nu sud­bi­nu po vo­lji ne­ke vi­še si­le, a sud­bi­na ni­je ka­zna, re­kao bi Ka­mi.

Kao je­di­ni pre­ži­ve­li osta­tak svo­jih dav­nih pre­da­ka Po­lap­skih Slo­ve­na, Lu­žič­ki Sr­bi su uvek pre­bi­va­li na ve­tro­me­ti­na­ma isto­ri­je. U do­mi­zni Lu­ži­ci, ka­ko na svo­me je­zi­ku do­mo­vi­nu na­zi­va­ju, pre­ko hi­lja­du i pet­sto go­di­na. U stvar­noj i mit­skoj otadž­bi­ni, ko­ji­ma su još dav­no pro­ri­ca­li pot­pu­ni ne­sta­nak i smrt (reč stra­šnog zvu­ka, ko­ju sa stra­hom iz­go­va­ram!). Iako ma­le­nih sna­ga i ru­kah, do­bra­no pro­re­đe­ni, Lu­žič­ki Sr­bi uspe­va­ju go­to­vo ne­mo­gu­će. Upr­kos sve­mu tra­ju, ob­da­re­ni ne­kom ču­de­snom al­he­mi­jom ži­ve vi­ši ob­lik po­sto­ja­nja. I ne pri­sta­ju na zlo­slut­nu po­sled­nju za­du­šnu sve­ću. Drev­ni na­rod ko­me su serb­ska reč i ime, Lu­ži­ca i Bog, traj­ni oslon­ci i mi­stič­no na­dah­nu­će, ka­ko je ovu mr­vi­cu slo­ven­skog sve­ta pre jed­nog ve­ka do­ži­veo naš ve­li­ki eru­di­ta Sta­ni­slav Vi­na­ver.

Ne­što me po­ne­lo u on­da­šnjoj mla­da­lač­koj stra­sti za pu­to­va­njem, da ra­do­zna­lo iz Laj­pci­ga na­pra­vim pr­vi ko­rak pre­ma Lu­ži­ci. Pre­ma ostat­ku na­ro­da sa ko­ji­ma de­li­mo isto slo­ven­sko ime. Pred mnom se ši­ro­ko otvo­ri­la lu­žič­ko­srp­ska sta­za, na ko­joj još uvek po­sto­jim i tra­jem.” (Autor)