Istanbul Istanbul

„Četiri zatvorenika zatočenih u podzemnom zatvoru ispredaju priče o gradu iznad sebe i tako provode vreme između mučenja. Četiri glavna junaka: doktor, student, berberin i starac, opisuju, svaki na svoj način i kroz prizmu svog pogleda na svet, različita lica Istanbula, svoje ljubavi i patnje. Pored njih, u ćeliji preko puta, je i mlada devojka Zine Sevda, oličenje nesalomivog otpora, snažan glas koji sve vreme ćuti. A pod zemljom i na njoj, sa svojim paklom i rajem, možda najvažniji junak u romanu – grad Istanbul… Iako je ovo knjiga o zatvorenicima koji u hladnim ćelijama čekaju red na torturu, njene stranice se ne okreću da bi se otkrio novi metod mučenja već da bi se saznalo kako su se ovi ljudi oduprli diktaturi straha, šta im je pružalo utehu i mogućnost da na drugačiji način posmatraju trenutak u kome se nalaze. Svaki put kada se jedan od njih vrati sa mučenja, ostali ga promrzlog greju svojim telima, pobrinu se za njegove rane, a zatim mu pričama okrepe ranjenu dušu: pričama koje su dovoljno dobre i lekovite kao one iz Dekamerona i Hiljadu i jedne noći kojima su inspirisane. Glavni i jedini nepromenljiv junak tih zagonetki, bajki, lovačkih, monaških, životnih priča je Istanbul sa svim različitostima koje u njemu žive, stvaraju se i izmišljaju.
Narativ podzemlja polako prerasta u narativ o onome na površini zemlje. Pod zemljom, Istanbul se posmatra kao grad smrti i stradanja, dok je na njenoj površini to grad slobode, ljubavi, mašte. Međutim, skoro u svakoj rečenici može se osetiti da Burhan Sonmez vidi ćeliju pod zemljom kao mesto gde se može živeti, a Istanbul na njenoj površini kao zatvorsku ćeliju: „Zatočeni u hladnoj ćeliji čeznuli su za ulicama i gužvom napolju. A oni napolju su bili srećni jer spavaju u toplim posteljama daleko od zatvora. Međutim, Istanbul je bio pun ljudi koje je gušilo beznađe i koji su kao kišne gliste puzali ujutru na posao.” Osuđenici začas postaju junaci za primer izolovani od ovozemaljskog zla, a ćelija postaježivotni prostor. Jer, prema Sonmezu, čovek je taj koji mestu daje smisao.“

Vesna Gazdić