Ispovest venecijanskog klovna

U striktno poetičkom smislu Mirovićeva pesma se razlistava kao mera saodnosa između onog što je njegov lični karakter i njegovog dara. Ona nedri iz punoće energije doživljaja, sa svešću o njegovoj neponovljivosti – jer, nije naodmet podsetiti, novo proleće ne vraća na drveće staro lišće. Ona se, hoće i kao sadejstvo i saodnos uobrazilje i sećanja. Jer ne postoji snaga uobrazilje koja ne počiva na sećanju i ne postoji sećanje koje već ne sadrži u sebi neku stranu snage uobrazilje.

Kao što nas je, u prethodnim dvema knjigama, suočio s iskušenjima duhovno obolelog savremenog čoveka, bez unutrašnjeg saglasja, koji je prepušten divljem galopu čula, tako nas, novom knjigom, šeta civilizacijsko-istorijskim horizontima, skrećuć pažnju na one izrazite ličnosti koje su ih obasjavale. I u jednom i u drugom slučaju – jednako poneseno i jednako uspešno.
– Selimir Radulović

Usred buke i besa sve ubrzanije svakodnevice, pesnik Igor Mirović u svojoj novoj knjizi uvodi čitaoca u jednu uzbudljivu paralelnu igru iskustava, ličnih i opšteg. Tragom lične percepcije odabranih elemenata istorijskog na platformi dilema današnjeg čoveka, on učitava jedan deo istorije civilizacije kao ličnu pesničku ontogoniju. No, te istorijske reminiscencije samo su okvir za egzistencijalne reminiscencije, iz razgovora na klasične teme izrasta ubedljiva priča o surovim antinomijama našeg savremenog sveta, sveta u kome „pakao grize raj”.

Tražeći uporišne tačke između erosa i etosa, kao ključnih elemenata našeg postojanja, materijalnog i duhovnog, Mirović zaranja u drevne civilizacije koje čine smisaoni okvir projekciji sveta savremenog čoveka. Uz pomoć ogledala prošlosti, i ogledala ironije često maskirane u rimu, ovaj pesnik nam nepatvoreno i čisto iznosi svoju viziju savremenog sveta.

Etos imaginacije pesničkog glasa slaže slike i ožiljke isteklog vremena kao da postoji. Oživljava njegova čvorna mesta, muku i dilemu, sažetak smisla trajanja. Pesnik podnosi zakletvu etosu kao smislu. Haos i ravnoteža istorije i sadašnjice, vide se ovde, u tami zlosluta nadnetog nad erosom samoodržanja, dok se izlizane košulje znanja oblače na nova i nova odela tela.

Iza ove duboko pesimistične vizije sveta – u kojoj se ovde i sada, preliva u tamo i onda, ili obrnuto – prepoznajemo i smisao zrele mudrosti koja se ne libi da postavlja ono najteže pitanje ovog pesnika – da li je pesnikovo ja i dalje njegovo iskonsko ja?
– Nenad Šaponja