Gradske priče

U središnjem delu knjige, koji nosi naziv Gradske priče, autorka nam otvara i slika život jedne urbane dame, sa proširenom svešću o sebi i o svetu koji je okružuje, otkriva nam život i svakodnevicu koja uvek ume da nas iznenadi lepim i naopakim licem. Bojanina junakinja, prolazeći Beogradom koji vrvi od ljudi, živi svoj spoljašnji ali i unutrašnji život u kom vodi monologe i komentariše ono što je videla i što joj se događa. Autorka nas pripovedanjem vraća u svet detinjstva i prostire pred nas slike koje se pamte i koje su bile specifične za šezdesete godine u banatskom gradu Zrenjaninu. Toplina i blagost kojom nam Bojana priča omamljuje i vodi nas da čitamo dalje i dalje. Bojanine priče su kratke i često imaju u sebi notu zaumnosti, nostalgije, apsurda i fantastike. Svaka od njih je svet za sebe, a promenom mesta, vremena, teme, kao i stilskim varijacijama u pripovedanju, one nam se nude kao povod za razmišljanje i šokiranje i prosto nas, na trenutke, drmaju i tresu i kao da nama, čitaocima, kažu: „Probudite se, život nije ono što vam serviraju na televiziji. Život je drugačiji od slike koju vam vlastodržci o njemu nude. Otvorite oči, ovo je vaše vreme, a u njemu treba samo da ste svoji i da živite ono što vi jeste!”

Gradske priče Bojane Nikoletić su nadrealna prozna ostvarenja koja nas na jedan kafkijanski način vode svetom De Kirikovskog grada u kome se slike smenjuju, gde su događanja nelogična i gde nam se čitanjem istih otvara naše nesvesno u kome, kad se zateknemo, prosto zanemimimo, što je i bio autorkin cilj.

Središnji deo knjige Bojane Nikoletić koji nosi naziv Gradske priče, po kome ova, po svemu neobična, postavangardna knjiga nosi naziv, pomera granice čitanja i pokazuje da priče pisane tehnikom iskidanog teksta, u fragmentima i sa svega nekoliko rečenica, pripovedanjem u fleš bekovima svesti, mogu biti itekako zanimljive, nesvakidašnje i da umeju držati i prikovati čitaočevu pažnju za sebe. Ove priče zaista zaslužuju pažljivo čitanje i percipiranje iz samog konteksta pročitanog, jer ako bismo pokušali da ih racionalizujemo na način kako se to čini u petparačkim romanima, desio bi se otpor, ogroman otpor u našim glavama i shvatili bismo da je to nemoguće. Dakle, evo jednog lepog primera kako u samo nekoliko priča možemo videti razliku između umetničke i trivijalne proze.

Izvod iz recenzije
Radovan Vlahović