Duša – Kokoro

Nacume Soseki (1867-1916) jedan je od najznačajnijih japanskih pisaca iz vremena moderne, na prelazu iz XIX u XX vek. Takozvani Meiđi period (1868-1912), u kojem je živeo Soseki, bio je prekretnica u japanskom društvu i kulturi. Pod uticajem Evrope i Amerike, zemlja se otvara prema svetu, posle samoizolacije koja je trajala više od dve stotine godina. Napisao je izvanredna dela koja su postavila temelj savremenom japanskom romanu. Njegovi prvi romani Ja sam mačak i Gospodičić puni su duhovitosti, humora i ironije, koje ubrzo napušta. Njegova prva triologija Sanširo, Zatim, Kapija, u znaku je traganja za smislom života. Posle teškog bolovanja objavljuje drugu triologiju Jesenja ravnodnevica, Putnik, Duša, u kojoj osvetljava egoizam i usamljenost savremenih ljudi.
Roman Duša (Kokoro) objavljen je 1914, kao moderno zamišljena romaneskna struktura. Viktor Šklovski ga je definisao kao „roman tajne“: siže se otkriva kao postepeno otkrivanje skrivenog i završava se čim se tajna razreši. U prvom delu pripovedač, koji ima nesigurno znanje o učitelju, samo nagoveštava čitoacu prisustvo tajne u njegovoj prošlosti. Ni učiteljeva žena, kao pomoćni pripovedač, ne poznaje ga dovoljno: samo delimično rasvetljava pojedinosti tajne. U drugom delu pripovedač opisuje oca na samrti, da bi se stvorio paralelizam između očeve smrti i učiteljevog samoubistva. U trećem delu učitelj sam ispoveda svoju prošlost uvodnom pripovedaču. Dok se u prvom i drugom delu spolja posmatra unutarnji svet glavog junaka, u trećem delu dolazi do obrtanja ugla posmatranja. Uz to, samim prelaskom sa retrospekcije (sećanje uvodnog pripovedača na učitelja i na svoga oca) na introspekciju (učiteljeva ispovest) roman nas vodi u unutarnji život likova.