Druga knjiga

Laušević je u prvom delu opisao svoj život pre i posle tragedije 1993, kada je nakon svađe u kafani u Podgorici ubio dve i ranio jednu osobu, zbog čega je najpre osuđen na 13 godina robije. Drugi deo bavi se njegovim životom nakon presude i četri i po godine provedene u zatvoru.

„Poseta. Moji bliski. Drugačiji. I moj Ljubo Dapčević je tu. Moja deca nisu. Ni Mili. S nama sedi i jedan novi komandir, mlad, neupućen još, Đurović. Maja, moja žena, jeste tu, ali je nema. Majka u krilu, drhtavim rukama, drži mokar kišobran. Svi ćutimo. Niko nikoga ne gleda. Do pre dva dana od svega nas je delila samo jedna privremena reč – zatvor. Sada to više nije samo reč. Ni privremena. To je sada novo vreme, novi pogledi, drugi život. Svi smo to mi, isti, pretvaramo se da jesmo, a nismo. Sada počinjemo da se lažemo. Ko može. Otac ne može. Plače, bezglasno. Traži čistu pregradu u svojoj platnenoj maramici. I ja bih plakao. Nigde reči nijedne. Ni od koga. Mili bi znao šta da kaže. Nedostaje mi. Ugrizoh se za jezik zbog tog nedostatka, da niko ne vidi. Ljubo se nešto nemo dogovara sa mojim ujakom. Moja sestra Branka se povremeno nakašlje, kao da bi nešto rekla, ali ni njoj danas ne ide“ – deo druge glave nove knjige Žarka Lauševića