Dom i ostrvo ili instrument jezika

NAJLIČNIJA KNJIGA „RUSKOG UMBERTA EKA“.

Podeljena u pet tematskih celina, knjiga koja se nalazi pred nama može se čitati kao uzbudljivi kolaž životnih epizoda iz piščeve biografije upotpunjen sa četiri dodate priče i obimnim intervjuom pisca koji jeste „magični kvadrat“ o životu, jeziku, istoriji i književnosti.

U ovoj fluidnoj knjizi višestruko nagrađivanog ruskog autora, čiji se književni opus često dovodio u vezu sa prepoznatljivim glasovima Nabokova i Eka, Reči i Bića koegzistiraju i neprimetno prelaze jedno u drugo stvarajući kompilaciju tekstova o piščevom životu, uspomenama na porodicu, prijatelje i naučnike, ali i o teškim sećanjima na najtragičnije dane života pod opsadom Lenjingrada, koje dopunjuju promišljanja o moći jezika, govora i reči, i tako oblikuju neponovljivi komad o tokovima Istorije.

Pretendujući da bude autentičan, autor ove tekstove imenuje kao non-fiction iskušavajući čitaoca da se zapita o njihovoj verodostojnosti, jer oni predstavljaju upravo ono što su za pisca i Život i Priča – jedna velika Neizvesnost i „zagonetka smisla“.

Segmenti ove knjige pojavljivali su se u različitim vremenima i različitim uslovima; neki od njih ranije nisu uopšte zabeleženi jer su vodili „slobodne usmene egzistencije“. Povezujući ih pod jednim naslovom – Dom i ostrvo ili Instrument jezika, pisac je osetio da ova „mala kolekcija nije bez unutrašnje dramaturgije“.

Uokvirena pričom o Puškinskom domu na čijem čelu je bio naučnik svetskog glasa – Dmitrij Sergejevič Lihačov, zahvaljujući čijim intervencijama kod tadašnjih vlasti Puškinski dom postaje Dom i Ostrvo, oaza stvaralačke atmosfere, ova knjiga napisana je kao autentična autobiografija i priča o unutrašnjoj drami Duše, ali i kao poetički dnevnik koji svedoči o tome da „granica između čoveka i teksta nije toliko jaka kao što se ponekad može činiti“. 

Jevgenij Vodolazkin (1964) filolog, autor radova iz staroruske književnosti, i prozni pisac, autor romana Lavr (2013), Solovjov i Larionov (2014) i Avijator (2016). Živi u Sankt Peterburgu. Knjiga Jevgenija Germanoviča Vodolazkina Dom i ostrvo ili Instrument jezika (Moskva, 2014), može se smatrati vrstom piščeve autobiografije. Posle životnog iskustva u Ukrajini, u kojoj se rodio (u Kijevu), gde je sa najboljim ocenama završio studije Ruskog jezika i književnosti, završio je postdiplomske studije u Sankt Peterburgu, na Katedri za Staru rusku književnost (u Puškinskom domu), potom doktorirao i usavršavao se. Na čelu Puškinskog doma nalazio se čuveni naučnik svetskog glasa i vrhunski intelektualac, Dmitrij Sergejevič Lihačov. Zahvaljujući njegovom autoritetu kod tadašnjih vlasti, Puškinski dom je bio Dom i Ostrvo, a istovremeno i oaza za naučnike koji su tamo radili. Zato je u Domu, na Ostrvu, vladala stvaralačka atmosfera. U njemu su bili omogućeni uslovi za postizanje vrhunskih rezultata i vrlo učestalog objavljivanja knjiga. Knjige su dobijale nagrade, a nagrade su obeležavane i proslavljane. Puškinski dom je ostrvo na kome je stalno vladala atmosfera rada, uspeha i praznika. De Es, kako su ga od milja zvali, kao čarobnjak je uspevao da, bez obzira na teške životne uslove u državi, u Domu obezbedi stvaralačke uslove. J. Vodolazkin je u Domu i ostrvu, koji je Instument jezika, postao naučnik visokog ranga i pisac izuzetnih romana, od kojih je svaki bivao nagrađivan mnogobrojnim visokim nagradama.