Dolina detlića

„Drugi roman Vuka Đurice predstavlja narativ zasnovan na mitovima, verovanjima, ali i naučnim proračunima. Ako vam ovo deluje nespojivo, verujte da upravo u tome leži sva lepota. Glavni lik je Melort, atipično dete, a kasnije i čovek, koje je u zamišljenoj zemlji Alariji optužen za zločin koji nije počinio i zbog čega ubijaju njegove roditelje, a on biva zarobljen i jedini način da se spase je da smisli kako da prepotentni Egor dođe na presto.

Ovaj bajkoviti zaplet intrigira čitaoce svih generacija i daje odgovore na mnoga svevremena i realna pitanja. Melorta okruženje doživljava kao zlog čarobnjaka, što on zapravo i nije, već je osoba velikog znanja, što je njegova najveća moć i magija. Poput čuvenog Harija Potera, ali realističnije, jer Melort ne ide u specijalnu školu, već u toku zatočeništva proučava i čita u biblioteci, smišljajući način kako da Egora učini carem. Izučio je mnoge oblasti, ali su ga najviše zainteresovale matematika i astronomija, pri čemu je postao zaljubljenik u zvezde. Ta znanja su ga i spasila na prvom pogubljenju ‒ proračunao je kada će se dogoditi pomračenje sunca, što su mnogi tumačili kao magiju i nešto nečastivo. A Melort je lik koji oličava potpunu suprotnost: pomaže ljudima da se usavrše, projektuje im i barku spasa i odlazak u „obećanu zemlju“.

Poenta likova ovog romana, bilo da su u pitanju članovi carske porodice ili marginalci poput Firipa koji je tamničar, ali i prototip potpuno nesnađenog čoveka je da sve može biti mač sa dve oštrice ‒ neka vrlina, može postati mana ‒ što važi i za cara Egora, bednog tamničara Firipa, ali i za prosvećenog Melorta jednako. Najvažnije je, kako je to genijalno iskazao ovaj narator doneti smisao u besmisao, ističući da nije dobro voditi se i prepustiti se pohlepi; niko ne treba da deli snove, svako treba da ima svoje, pri čemu svako treba da pronađe svoje parče raja.

Samo to parče treba pronaći, zar ne? Kako to učiniti?

Možete li da rešite zagonetku: Gde četiri potoka teku, gde detlići borove seku, tu divlji konj spava, tu stoji vučija glava.

Deluje je licemerno i nerešivo. A sva licemernost savremenog sveta oličena je u govoru glavnog junaka ovog romana Vuka Đurice, kao i moguća ishodišta:

Melort glasno uzdahnu, očigledno umoran od pričanja. „Kao što vidiš, Firipe, od štapova pravimo koplja, od lekova ‒ otrove, od biljaka ‒ droge… Svi naši snovi nas vode ka napretku, napredak u ekstreme, a ekstremi ka samouništenju. Preko četiri hiljade puta sam pokušao da izračunam, da predvidim našu budućnost, i svaka ta moja računica me je dovela do toga da će jednoga dana čitava sudbina čovečanstva završiti u rukama jednog čoveka. Da li će se to desiti za pet ili deset hiljada godina, nemoguće je znati, ali sam uveren da je to neizbežno… U nekim tim računicama, on možda čak neće ni živeti na ovoj našoj planeti, već na nekoj od ovih što sijaju na našem nebu. Možda na Mesecu? Uglavnom, takva moć ne bi trebalo nikada da bude u rukama jednog čoveka. Proces samouništenja se možda ne može zaustaviti, ali se može usporiti, zbog čega sam odlučio da sebe ovde zatvorim“.

Iako spada u fantastiku, ovaj roman se može tumačiti kao odgovor na kraj nama poznatog sveta, bez želje da se polemiše i poredi sa istoimenim romanom Edvarda Lua, već sa tendencijom da se razvija mašta i slikovito objasni da svako ima pravo na sreću, samo treba da je pronađe. Da biste znali da je pronađete, morate da pođete u obećanu zemlju Dolinu Detlića, čitajući.“
– Marina Đenadić