Kulturno nasleđe ima formalni prizvuk ozbiljnosti i autoriteta, što autorka u knjizi postavlja kao njegovu manu ali i potencijalnu prednost. Ovo nije knjiga u kojoj je moguće pronaći pravu definiciju kulturnog nasleđa, niti je u njoj opisana Vojvodina i njen „duh“.
Ova knjiga proizlazi iz napora da se uporede različite, a nekada suprotstavljene predstave o kulturnom nasleđu koje postoje zvanično i koje postoje u svakom od nas. Stoga je cilj ove knjige da poveže zvaničnu viziju nasleđa, to jest baštine, i subjektivnije impresije o tome šta je iz prošlosti važno za nas danas, pojedinačno i u okviru grupe. U institucionalnom smislu, autorkina istraživanja ukazuju na postojanje barem tri diskursa interpretacije kulturnog nasleđa: birokratski (koji se kreira oko Uneska, Saveta Evrope i mreže zaštite uopšte), politički (država, zakon, mediji) i naučni (kreiran u naučnim radovima o kulturnom nasleđu iz pera arheologa, istoričara umetnosti, muzejskih radnika, a naročito etnologa i antropologa).
Sa druge strane postoje i diskursi koji ne pripadaju striktno prethodno navedenim, već su kreirani od strane onih na koje se referiše kao na nosioce elemenata kulturnog nasleđa. Kakva je uloga krovnog, sedimentnog, zvaničnog, to jest autorizovanog diskursa nasleđa na nivou Republike Srbije i Uneska, kakva je uloga etnologije i antropologije u kreiranju istog i najzad zašto je to uopšte važno, pitanja su kojima je posvećena ova knjiga.
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.