Dekameron

Malo je knjiga koje su na tako rđavu glasu; malo je knjiga koje su toliko mnogo čitane koliko je čitan Dekameron.

Čitan? Ko je čitao tu knjigu? Ko je od onih bezbrojnih osoba što su je uzimali u ruku otpočeo sa prvim stavom pa završio sa poslednjim?

Nu, da li je to potrebno? Ne kaže li sam Bokačo u svome pogovoru: „Ko hoće da čiti ove priče, neka izostavi one koje su mu odvratne, pa neka pročita one koje mu se sviđaju”? Ima li kakav crveni konac, koji ovih sto priča vezuje jednu za drugu?

Ima. I ko taj konac potraži, potpuno će razumeti Dekameron; jedino onaj koji ga je našao moći će doneti svoj sud o umetničkoj i moralnoj vrednosti ove knjige.

Prema tome, uvod u ove pripovetke od deset dana može samo dati pokušaj da se opredeli mesto što ga ova knjiga kao celina uzima u književnosti i u njihovom životu njenoga pisca, pokušaj da se čitalac pokrene da na nju gleda kao na jednostavno remek-delo, da je čita kao celinu.