Da li ste čitali Mopasana?

Milan Neđić je u, sedmoj po redu, knjizi kratke prozne forme Da li ste čitali Mopasana postavio zadatak mnogim piscima kratkih priča… Ova super-kratka knjiga opravdava naziv ove kategoriju pisanja na više načina. Prva fascinacija je očigledna posvećenost pisanju, što ne srećemo tako često kod ovovremenskih autora i veoma je primetna studioznost u procesu nastajanja ove knjige. Primetna je i sposobnost autora da sublimira misao i osećanje u malo reči i da svaku priču učini esencijalnom, dinamičnom, refleksivnom i lako čitljivom. Ono što se zove “pečenje zanata” spisateljskog takođe je vidno, jer je evolitivni proces Milana Neđića kao pisca skoro završen i skoro savršen. Sve do sada pomenuto je očigledna posledica upoznavanja autora sa najvećim majstorima kratke forme kao što su Čehov, Mopasan, Mark Tven, Oskar Vajld, Danilo Kiš, pa i nezaobilazni Bukovski. Uticaji nekih Milanovih uzora su vidni iako se veoma vešto odupire “strahu od plagiranja” koristeći zanatsko iskustvo najboljih, a opet uspevajući da ostane svoj i osoben. Milan Neđić je, u ovoj knjizi, ovladao veštinom osluškivanja pulsa svog vremena. Naučio je da bude širok a jasan u stvaranju kratko-prozne poetike, vešto gradeći konciznu i asocijativnu naraciju. Skoro svaka priča podseća na dokumentarni zapis iz života, ali sa nadgradnjom zapisa poetsko-filozofskim momentima i filmsko-scenarističkom atmosferom, što rezultira time da je ova knjiga sasvim jednostavna za “konzumiranje” – lako se “vari”, ali se slike dugo zadržavaju u svesti čitaoca podsećajući ga na neki od sopstvenih životnih doživljaja… U svih 28 priča primetno je prisustvo mnogih literarnih žanrova, tako da često ne znamo da li čitamo satiru, novelu, aforizme, poeziju ili skicu za roman. Ipak, svaka Milanova priča je dorečena i sadrži taman toliko reči koliko je potrebno, ni jednu manje ili više. Verujem da je to posledica istraživačkog pristupa pisanju, jer autor do te mere vešto barata rečima da već postaje sposoban da od najtrivijalnijeg doživljaja sagradi sjajnu priču, mudru, duhovitu i dinamičnu. Svakako pred sobom imamo štivo u kome se može uživati na više načina, a posebno naglašavam “zabavni karakter” ove knjige jer je i toga sve manje u ovovremenskom pisanju. Stoga vam najsrdačnije preporučujem kratke priče Milana Neđića Da li ste čitali Mopasana, koje će vas veoma kvalitetno zabaviti, ali nad kojima ćete se i dobrano zamisliti jer oslikavaju naše vreme na ogoljen način, bez zadrške ali i bez usiljenosti. Ovu knjigu doživljavam kao izuzetan primer za pisanje kratkih priča jer poseduje sve što moderna književnost treba da bude, a može se čitati kad i kako ko želi, odnapred, otpozadi, od sredine ili sa preskocima. Nije to mala stvar, na ovu krizu… Nego, stvarno, da li ste čitali Mopasana?