Ciceronov de fato

S jedne strane ispunjen osećanjem neizvesnosti i strepnje, dok s druge poslanja, Ciceron se u poslednjim godinama života grčevito trudi da svojim radovima i javnim delovanjem ne samo sačuva republikansko ustrojstvo, već da – iako svestan njegovih nedostataka – pruži doprinos njegovom unapređenju u političkom, moralnom i kulturnom smislu.

Pred kraj života, nošen dramatičnim okolnostima prelomnim za život rimske republike kao i ličnom nesrećom, Ciceron nalazi snažan razlog za izbor tema trilogije kojoj – pored de natura deorum i de divinatione – pripada i de fato. A to je stanovište da verovanje u usud, time što aktualne okolnosti tumači kao neumitne, vodi nečinjenju. Po njemu, ovo verovanje u nedodirljive i neumoljive sile prati osećaj da je uzaludno suprotstaviti se nadolazećim okolnostima ili na bilo koji način učestvovati u njihovoj promeni.

Ciceronova kritika usuda je mogla biti zamišljena kao pokušaj da pošalje snažnu poruku rimskoj mladeži da je neophodno da se u presudnim trenucima mobiliše u odbranu republike i njenih vrednosti, te da ne prima nadolazeće okolnosti kao neizbežne, nepromenljive i oduvek predodređene, već da svoju sudbinu preuzme u vlastite ruke.