Britanski intelektualci o srpskom i jugoslovenskom pitanju

Profesor Robert Vilijam Siton Votson bio je ličnost razuđenih interesovanja (istoričar, profesor, pisac, novinar, publicista), ali po mišljenju nekih njegovih savremenika ne i diplomata i političar, iako je dobrim delom svoje karijere bio okupiran političkim i diplomatskim pitanjima. U mladosti bolešljiv, pošto je preležao reumatoidnu groznicu, stidljiv, nervozan i duhom odsutan, vremenom se sve više menjao, postajao je sigurniji i uporniji u zastupanju naučnih teza i svojih pogleda. Međutim, kako ističe njegov sin Hjudž Siton Votson, ostao je pomalo naivan do smrti. Bio je vrstan polemičar, često je pribegavao i ironiji u obračunu sa svojim neistomišljenicama i kako kaže Artur Mej, ugledni američki istoričar bio je opasno zagriženi agitator i transcedentalni idealista koji je Prvi svetski rat shvatao kao vrstu „svete borbeˮ. Upravo su ta naučna radoznalost, pronicljivost, široko erudicijsko znanje i opsednutost geopolitičkim temama doprineli da se uoči, tokom i posle završetka Velikog rata u britanskim, ali i u evropskim naučnim krugovima smatrao jednim od najboljih stručnjaka za prošlost Istočne Evrope i Balkana. Međutim, u svakodnevnoj komunikaciji često je ispoljavao nestrpljenje i nedostatak realizma, a u karakteristici Forin ofisa ocenjivan je kao „nepouzdani čudakˮ. Zato bi možda i ovu ličnu dimenziju, pored već iznetih političko-civilizacijsko-kulturnih razloga, trebalo imati u vidu kada se istražuju uzroci njegovog nekoherentnog odnosa prema Srbima i hiperkriticizam i nepoverenje koje je izražavao prema svojim političkim reprezentima. Siton Votson je tokom svoje karijere veliku pažnju poklanjao izučavanju povesnice južnoslovenskih naroda, a pre svega srpskog naroda.