Prva knjiga memoara govori o ranim godinama glumčevog života, detinjstvu i mladosti – opisuje njegov život od rodjenja, 1936. u Sarajevu, života na Kosovu, pa sve do 1955, odnosno do godine kad je primljen za člana drame Prištinskog pozorista.
Druga knjiga memoara govori o njegovoj uspešnoj glumačkoj karijeri u bivšoj Jugoslaviji i svetu, njegovom glumačkom razvoju i internacionalnoj karijeri i njegovom doživljaju raspada Jugoslavije. U nastavku memoara Bekim Fehmiu pisao je o vremenima kada je igrao čitav niz uloga koje su promenile istoriju naše kinematografije i ostavile zapažen trag i u svetskim umetničkim tokovima. On govori i o svojim prvim koracima u pozorištu u Prištini, u beogradskoj pozorišnoj akademiji, zatim o JDP-u, Ateljeu 212, Kino klubu Beograd, radu sa rediteljem Aleksandrom Petrovićem, o prvom ugovoru sa Dinom de Laurentisom (dobitnikom „Oskara“ za životno delo), o filmu „Deps“, u produkciji Branka Lustiga, koji je takođe dobio „Oskara“ kao producent filma „Gladijator“. Njegove uloge u „Specijalnom vaspitanju“, „Skupljačima perja“, „Odiseju“, „Avanturistima“, „Roju“, „Putu“, „Toplim godinama“, „Dezerteru“ ostale su upamćene kao glumačka remek-dela.
U ovoj knjizi on piše o saradnji sa svetskim filmskim veličinama kao što su Džon Hjuston, Olivija de Hevilend, Brižit Bardo, Ava Gardner, Robert Šou, Šarl Aznavur, Irena Papas, Klaudija Kardinale, Kendis Bergen, Širli Meklejn… Glumio je na albanskom, srpsko-hrvatskom, makedonskom, romskom, turskom, španskom, engleskom, francuskom i italijanskom jeziku. Od 1987. godine, od kada je demonstrativno napustio predstavu JDP-a „Madam Kolontajn“ Anjete Plejel, u kojoj je igrao istovremeno dve uloge – Lenjina i Staljina – oprostio se javno sa umetničkom delatnošću u bivšoj Jugoslaviji.
O drugom delu biografije on objašnjava i svoje razloge za to – povod za napuštanje predstave bila je neorganizovanost predstave, a sve se to dešava u vreme širenja propagande i antialbanske mržnje. Tada je izjavio da se zbog toga oseća raspolućeno, kao Hamlet, da se oseća kao „Na rubu pameti“ Miroslava Krleže, kao iz pesme Dušana Vasiljeva „Čovek peva posle rata“, koji kaže:“… o dajte meni samo još šaku zraka i malo bele jutarnje rose, ostalo vam na čast…“
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.