Biographia literaria

Nećemo pogrešiti ukoliko kažemo da istorija kritičke misli započinje Gorgijom, u V veku pre nove ere, Besedom o mrtvima i delom koje je danas izgubljeno – O nebitku ili o prirodi. Ovako posmatrano dolazimo do početka kritičke misli i uspostavljanju kontinuiranog obrasca književne kritike koji se u XIX veku potvrđuje delom Biographia Literaria (1817). Prema rečima samog autora, ovo delo je žanrovski mnogo više od biografije i predstavlja pokušaj izlaganja njegovih „načela o politici, religiji i filozofiji“ i pokušaj primene tih načela na pitanja o „prirodi pesničke dikcije“ i o „stvarnom karakteru pesnika.“ Služeći se biografskom metodom njen autor nastoji da reši neka od fundamentalnih filozofskih pitanja i da dostignuta rešenja primeni na književnost. Njegova biografija se, u tom smislu, ne bavi prevashodno događajima, nego se više temelji na istoriji razvoja jednog pesničkog uma.

Interesantno je da reč visualise (vizuelizacija) nije postojala sve dok je 1817. godine nije skovao S. T. Kolridž u svojoj filozofskoj ispovesti i tako označio ono čime će se teorija književnosti dobrim svojim delom baviti u XX i XXI veku. Za one čitaoce koji su imali dovoljno snage da prate nezaustavljivi ritam Kolridžove misli, ovo je jedno od kapitalnih dela engleske, a zasigurno i svetske književne kritike. Danas se ono naziva „centralnim dokumentom“ engleske književne istorije i „biblijom moderne kritike.“ Prema rečima I. A Ričardsa ono predstavlja „skladište zanemarene mudrosti u kojem ima više nagoveštaja u pravcu teorije poezije nego u svemu ostalom što je napisano o tom predmetu.“ Zato se Kolridž, s pravom, može svrstati među velikane poput Aristotela, Longina, Horacija i Boaloa.

Nakon dve stotine godina srpska književnost po prvi put ima priliku da svojim čitaocima predstavi delo o kome se dan-danas govori i piše, ne samo u akademskim zajednicama već i u krugovima ljudi koji neguju literarni ukus: od Džefrija Čosera do Vilijama Šekspira i od Džona Miltona do Henrija Vodsvorta.