Bazen

Joko Ogava svrstava se medu najbolje savremene japanske pisce. Rodena je 1962. godine i do sada je objavila preko dvadeset fikcionalnih i nefikcionalnih dela, a prema njenim romanima snimljeni su i filmovi. Dobitnica je svih prestižnih književnih nagrada u Japanu, izmedu ostalog, ponela je Akutagavinu nagradu za Dnevnik trudnoce, kao i cuvenu Tanizakijevu nagradu za knjigu Minin marš. Dela joj se prevode širom sveta, a u Japanu su medu najcitanijima.U Ogavinim romanima protagonisti su uglavnom žene. U njihove živote citalac biva uvucen pronicljivim spisateljicinim opisima onoga što one, najcešce kao u iskrivljenom ogledalu, primecuju i osecaju, ili odbijaju da vide. Ton dela je promenljiv: od nadrealnog, preko grotesknog – ponekad s primesama šaljivog – do psihološki dvosmislenog i cesto duboko uznemirujuceg. Ogavu snažno privlace motiv vode i snovi, a facinirana je fizickim i mentalnim poremecajima. Piše jednostavno i mirno. Na površini sve izgleda spokojno. Ali njeno umece leži u tome što joj polazi za rukom da nas obuzme i povede ka onome što je izvan ocekivanog. Najpoznatija Ogavina dela su Profesor i kucna pomocnica, Hotel Ajris, Treci prst …

Bazen je prva knjiga Joko Ogave koja je objavljena na engleskom jeziku i odmah je doživela veliki uspeh. Nagradena je priznanjem Širli Džekson, koje se dodeljuje za izuzetna književna ostvarenja na polju psiholoških romana i prica s elementima fantastike i horora. Tri izvrsno napisane novele predstavljene u ovoj knjizi, pokazuju autorkino umece da sacini napet zaplet koji citaoca cesto dovodi u nedoumicu. U svakoj prici, naratorski glas je ravan, emocionalno udaljen, i u sve tri price glavne junakinje su žene. Knjigu prožima atmosfera jezivotosti kakva se javlja u nocnoj mori, te opasan osecaj da lepota i bol mogu postojati istovremeno. Ogavina pripovedna tehnika mogla bi se uporediti sa iskrivljenim ogledalom: uobicajene reakcije su toliko iskošene da se pretvaraju u nešto potpuno neocekivano: slike se redaju i povezuju na veoma iznenadujuce nacine. U zavisnosti od citaoca, to može da izazove cudenje ili cak neku vrstu gadenja. (Naslovna prica govori o mladoj devojci Aji, koja se hvata ukoštac s rastucim osecajem otudenosti od sopstvene porodice. Njeni religiozni roditelji odgajili su je zajedno s napuštenom decom koju su prihvatili na cuvanje u sirotište nazvano Svetionik. Porodicne fotografije ispunjene su lišcima sirocica, „a tu sam i ja”, kaže Aja, „izgubljene medu njima”. Jedino dete s kojim oseca povezanost jeste decak po imenu Ðun. Aja svake nedelje odlazi na njegove treninge plivanja, i po-smatra ga. Uživa u prekrasnim pokretima Ðunovog tela, ali je nemogucnost da do kraja razvije strast koju oseca, dovodi do novog, nepoznatog iskustva. U njoj se razvija pakost i ona otkriva gotovo culno zadovoljstvo u tome da muci maleno siroce koje joj je prepušteno na brigu. Ogava smešta jedno kraj drugog uzvišeno i odurno, kao da želi da pokaže koliko su zapravo bliska ta dva osecanja. I druge dve price pokazuju autorkinu veštinu da prikaže fine nijanse okrutnosti. U Dneviku trudnoce, za koji je spisateljica dobila prestižnu Akutagavinu nagradu, još jedan udaljeni posmatrac: žena kod koje iz nekog razloga izostaju ocekivane reakcije. Ona beleži teskobu i mucninu svoje sestre u trudnoci, pritom uživajuci u sopstvenom apetitu: „Mislim na nju, sklupcanu u krevetu, okruženu svim tim mirisima i široko otvorim usta da sa zalogajem mesa progutam i tamu.” Ovde Ogava koristi mocno književno sredstvo, cesto u decjim pricama: u jukstapoziciju stavlja udobnost i strah, topli dom i blesak zuba. Nabijena dvosmislenošcu, prica je strukturirana kao dnevnik, koji devet meseci sažima u niz nepovezanih trenutaka, pri cemu su zapažanja junakinje uvek cudna i potpuno neocekivana.

Poslednja prica, Studentski dom, iako najtradicionalnije ispricana, zapravo je najneobicnija, skoro bizarna. Veza izmedu poznatog i opasnog ovde je posebno naglašena i cvrsta. Žena priprema sve što je potrebno kako bi smestila svog necaka u studentski dom u kojem je i sama svojevremeno živela. Nakon što se doselio, njen rodak nestaje. Ili se bar tako cini. Male tajne o kojima je samo nacula pre mnogo godina pocinju da se šire pred njom i mesto koje je nekoc smatrala drugim domom sada izgleda strano. „Imala sam osecanje da me je neka nepoznata sila dovela u ovaj neverovatni položaj i govorila sam sebi da ce se sve uskoro završiti i svet ce se opet vratiti u svoje normalno stanje.” Ogava pušta citaoca da veruje kako prica ide ka tužnom, ali izvesnom objašnjenju: rec je, nažalost, o nesreci. Ali onda naglo menja smer pripovedanja – i odlazi u nepredvidljivo, neocekivano, zapanjujuce. Dok se junakinja penje stepenicama da otkrije tajnu studentskog doma, zapravo se citava zbirka završava misterioznim podsecanjem: duboka, zapretena osecanja su tu, baš nadohvat naše ruke.)