Aspirin supernova

Prošlost je prošla. Neću da kopam po đubretu memorije. Stvoren sam u programu superdroga. Ja sam rođen da vladam situacijom.

U svetu ne tako daleke budućnosti nakon nuklearnog holokausta vladama upravljaju farmaceutske kompanije, jer one imaju moć da kontrolišu narod. Bajerov uticaj prednjači. Farmaceutska revolucija donosi svima oralnu ili intravensku instant sreću koja se manifestuje na najrazličitije pa i najužasnije načine. Tri ratna druga pokušavaju da u sistemu potpune kontrole pronađu smisao, da kreiraju haos po svojoj meri, da sopstvenim ludilom prevaziđu užase državnih logora koncentracije.

U košmarnom kretanju pripovedačkog ja kroz plastične, virtuelne i narko svetove gradi se roman nastao s jedne strane kao apstrakcija autorovog sudara sa stvarnošću, a sa druge sublimat stanja svesti umetnika koji je u prethodnim decenijama svog stvaralaštva proživeo i preživeo nadrealna stanja svesti. I ovde je sada da o njima svedoči.

„Aspirin supernova kao da udružuje Rablea sa svojim hipertrofiranim likovima, Ridlija Skota sa svojim vizijama budućnosti, Henrija Milera sa svojim erotskim apetitima, Hjuberta Selbija sa svojim Rekvijumom. Romani Nenada Rackovića ne čitaju se na plaži i u trenucima razbibrige, već onda kada se suočavamo s egzistencijalnim krizama, upravo stoga što su svi ti tekstovi i pisani da bi se na egzistencijalne krize odgovorilo. Racković je dugo na našoj književnoj sceni i isto toliko dugo on je potpuno samosvojna figura ovoga jezika.“
– Ivan Milenković