Savremenicima je to najteže da uoče. Tako je oduvek bilo. Od drveća ne vide šumu. A šuma je ogromna. I nadasve bujna. Veličanstvena šuma doba u kome imamo povlasticu da živimo.
Samo je jednom u ljudskoj istoriji bila takva. U doba evropskog Preporoda. Najveći broj savremenika Prve Renesanse, ophrvan banalnostima običnog života, uopšte je, međutim, nije prepoznao kao takvu. Nije im zameriti na tome. Ni žitelji početka drugog milenijuma nisu pronicljiviji. Kome među nama ovo vreme izgleda kao Druga Renesansa? Možda samo šačici najdalekovidijih, obdarenih sposobnošću da skučene vidike svakodnevice podrede nemerljivo širem vidokrugu istorijske perspektive.
Leonardo je svakako uživao ugled u svojoj sredini, ali ko bi tada i pomislio da ćemo ga i pola milenijuma kasnije slaviti kao genija? A još manje bi naslutio zašto ga danas takvim smatramo. Nije to samo stoga što je bio zadivljujući slikar. Niti samo zbog toga što su se u njegovoj glavi začeli izumi do čijeg je ostvarenja trebalo da proteknu stoleća. Bilo je u Renesansi i drugih velikih slikara i podjednako domišljatih izumitelja.
Ali sasvim su retki bili oni koji su u sebi objedinjavali ova dva prividno udaljena pola – umetnost i nauku. To je ono što je ponajpre izdvajalo Leonarda.
Cinici s kojima delimo ovo vreme povremeno se oglase tvrdnjom da je tako nešto bilo zamislivo jedino u Prvoj Renesansi. Leonardo danas više ne bi bio moguć. Mogao bi da bude ili veliki umetnik ili veliki naučnik. Ne i jedno i drugo.
Ovo viđenje nije bez osnova. Savremeni naučnik mora da zna daleko više od svog kolege pre pet stotina godina. A sticanje znanja, pored ostalog, traži ogromno vreme. Ne ostavlja mesta gotovo ni za šta drugo. Ponajmanje, reklo bi se, za bavljenje umetnošću.
Zbilja, znate li nekog naučnika koji ima nešto ozbiljno da kaže o umetnosti? Naučnika koga, zapravo, umetnost uopšte dodiruje, osim u smislu razonode ili hobija? Ne pada vam niko na pamet? Nije ni čudo. Uistinu nema mnogo leonardovskih ljudi u našem vremenu. Ali stoga su dragoceniji. Tim pre kada potiču iz jedne male kulture koja nikada nije bila naročito blagonaklona prema svojim izuzetnim neimarima.
Možda nema mnogo građana Srbije kojima ime Milana Ćirkovića nešto znači. Ali to znatno više govori o njima nego o njemu. Njegovo ime prepoznaju i uvažavaju tamo gde je to bitno. U velikim svetskim naučnim krugovima gde slovi za jednog od najizvrsnijih mladih kosmologa. Otvorene su mu stranice najprestižnijih stručnih publikacija. Knjige mu objavljuju najugledniji naučni izdavači.
Ali ovim se nipošto ne iscrpljuje Milanova jedinstvenost. Ako niste imali prilike da slušate njegova zanosna predavanja kako o zbivanjima na samoj liniji fronta nauke tako i o događajima iz njene istorije, ni ne slutite koliko ste propustili. Sretati se s njim u manje formalnim prilikama takođe je izuzetan doživljaj. Mnogi sati koje sam proveo u razgovorima s Milanom bili su za mene neponovljivi intelektualni podsticaji koji su mi otvarali prozore ka najvišim visovima koji se mogu domašiti u ovom vremenu.
Prilikom tih susreta doznavao sam i za druga Milanova zanimanja. Zadivljeno sam posmatrao kako se preda mnom ukazuje jedan čudesno radoznao i mnogostran duh koji moćno pobija skeptičku procenu da više ne može biti leonardovske širine. Uz ubedljivost i nadahnutost što nimalo nisu zaostajala za onima kojima se odlikuju njegova istupanja u svojstvu naučnika neopazice bi skliznuo na polje umetnosti, pokazujući da, zapravo, nikakvog prelaza nije bilo. Za njega, baš kao i za njegovog velikog preteču, bili su to samo različiti vidovi ispoljavanja nedeljivog bogatstva sveta kome pripadamo.
Knjiga koju počinjete da čitate himna je upravo tom jedinstvu. U njoj naučnik priča o umetnosti, a umetnik dopunjuje naučnika. Ako uistinu želite da budete savremenik Druge Renesanse, ovo je delo koje neizostavno morate da pročitate.
– Iz predgovora Zorana Živkovića
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.